Beogradski duh(ovi)

Maja je ispričala svoju intimnu priču, o osećanjima koja prožimaju individualca u Srbiji, koji nije odustao od borbe za vrednosti u koje veruje. Mnogi su se u ovoj priči pronašli ili našli prozvanim, zato je sve prošlo toliko dramatično

Niko zapravo još nije uspeo da formuliše pravu definiciju takozvanog „beogradskog duha“. Nije da se niko nije trudio. Ali, teško je sa tim neuhvatljivim i teško opipljivim stvarima. Da li su beogradski duh inteligentni vicevi? Da li je beogradski duh muzika? Ali koja? Idoli, Disciplina kičme ili Leo Martin? Da li je beogradski duh spakovan u PKB jogurt u zelenom trouglastom tetrapaku, koji je na izvolte ostavljan ujutro ispred prodavnica, a da nijedan ne nedostaje kad se otvori radnja? Da li su beogradski duh svi oni ljudi koji su čitali prave knjige, slušali pravu muziku, i gledali sve prave filmove? Da li je beogradski duh moj prijatelj vajar Stevan Krunić, maskota beogradskog novog talasa, koji je jednog dana tek tako bez pozdrava zapalio u Švedsku? Mislim da znam zašto je to uradio… Valjda…

Niko zapravo i ne zna kada je prestalo da se priča o izgubljenom duhu Beograda. Neki su primetili da Beograd više ne liči na sebe tamo negde mračnih devedesetih, ali kako smo svi imali neka druga važnija posla, i tada a i kasnije, propast beogradskog duha je izgledala kao jalovo cepidlačenje pomešano sa dobrom dozom nostalgije. U prevodu, neka se time bave dokoni i sentimentalni matorci…

Tema promena koje su se desile u kulturnom miljeu Beograda ipak je zaintrigitrala i mlađe umetnike. Na nedavno održanom festivalu dokumentarnog filma  prikazan je i film autorke Bojane S. Knežević „Beograd –  život ili smrt“. Iako je pripadnik mlađe generacije, i kao takva može samo da veruje na reč da je beogradski duh zaista postojao, Bojana S. Knežević je kroz priču beogradske manekenke i stilistkinje Maje Atanasijević, alijas Zipa Yoma, pokušala, između ostalog, da pronađe odgovor na pitanje kako je i zašto propao beogradski duh:

„Pripadam generaciji koja nije mogla na adekvatan način ni da oseti taj beogradski duh, stoga pretpostavljam da se totalna degradacija kulturnih i društvenih vrednosti desila devedesetih. Posle ovog perioda, svi pokušaji da se stanje značajno promeni nabolje, pokazali su se neuspešnim. To je demoralisalo već umorno stanovništvo, a umetnici i kulturni radnici su svoj rad ili komercijalizovali ili odlazili u inostranstvo ili su prosto nestajali. Nepostojanje jasne i snažne alternative postojećem stanju, obično vodi u društvenu pasivnost i kulturni eskapizam. U Beogradu postoji nezavisna mikro-kulturnoumetnička scena, koja zaista ima šta da ponudi, ali je malobrojna i zatvorena u paralelnoj stvarnosti koju kreira”, priča Bojana S. Knežević.

Nastavak teksta možete pročitati u jedanaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“