Izbor Buridanovog magarca

Da li Srbija u ovom trenutku može da se opredeli između Istoka – Rusije i Zapada – Evropske unije? Šta Srbija dobija tim opredeljenjem u ovom trenutku? Jedno je sigurno – neprijatelja. Može li, sa druge strane, Srbija da ostane neopredeljena?

Tamni vilajet je pojam koji nam dolazi iz naše tradicije i predstavlja prostor gde se ne može videti šta vas okružuje niti kuda idete. Istovremeno vaš put kroz tamni vilajet prati glas koji vam govori: „Ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se“. Tek po izlasku iz ovog prostora možete videti da ste putujući kroz tamni vilajet mogli da napunite džepove blagom. Tako i oni koji su nešto uzeli počinju da se kaju jer su mogli da uzmu više, a sa druge strane kaju se i oni koji nisu uzeli ništa jer su mogli da uzmu makar malo. E tako izgleda i srpsko ponašanje u međunarodnim odnosima – kao lutanje kroz tamni vilajet.

Veoma se često čuje da se Srbija nalazi na svojoj istorijskoj prekretnici. To je posebno omiljena fraza političke elite. Nema iole značajnijeg događaja u poslednjim decenijama na političkoj sceni koji nije nazvan istorijskom prekretnicom. Sve se više čini da i pojedinačan potez koji u perspektivi može da izgleda dobro, kod birača predstavlja istorijsku prekretnicu. Potpisivanje SSP-a (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju), dobijanje statusa kandidata ili potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom. Sve su ovo istorijske prekretnice na kojima se Srbija našla. Nesumnjivo, biće na prekretnicama i dalje.

Zato se postavlja pitanje, ovde ograničeno na spoljnu politiku, da li Srbija može da napravi neki izbor koji će biti bolji od izbora u prošlosti? Uverenje u takav izbor je veoma tanko, bar iz sadašnje perspektive.

Srbija između Istoka i Zapada

Čini se da priča o ovoj dilemi postoji među Srbima od Svetog Save, te da je on prvi koji je rekao da Srbi treba da budu Istok Zapadu i Zapad Istoku, kao i da iznad sebe priznaju samo Nebesko carstvo. Da li je ovo Sveti Sava zaista rekao ili je pak neko hrabro stavio ove reči među nasleđe prvog srpskog arhiepiskopa, nije toliko značajno. Značajno je to da je ovaj stav ostao ukorenjen u političku kulturu kako političke elite, tako i običnih pojedinaca, verovatno u želji da se dokumentuje široko rasporostranjen osećaj srpske posebnosti. Međutim, veoma često, ako ne i uvek,  ovakav stav kao posledicu ima pretvaranje u svoju suprotnost, da Srbija ne bude ni Istok ni Zapad već negde na sredini i uvek trpi posledice, bilo da su u pitanju simboličke (objekat zapadnog orijentalizma) bilo da su materijalne (nepotrebne žrtve u ratovima i ekonomiji). Upravo taj problem postavljen pred srpske elite traži svoj odgovor – da li je potrebno jasno opredeljenje da bi se posledice ili umanjile ili prevazišle. Da li konačno treba da se opredeli i elita i masa da li pripadamo Zapadu ili pripadamo Istoku?

Izvorno, sintagma iz podnaslova bi, po meni, trebalo da znači da Srbija predstavlja mesto susreta civilizacija Istoka i Zapada. Mesto gde će se sažimati i sintetisati ono najbolje od obe civilizacije. Rezultat te sinteze može se ilustrovati jednom Studenicom, otelotvorenjem kolopleta suprotstavljenih tradicija. Nažalost, realnost se pokazala drugačijom.

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetprvom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“