Bez otpora nema napretka

Bila je to u stvari uzvratna poseta. Prijatelje iz Francuske smo ugostili u Beogradu prošle godine, vodali ih po Srbiji, da vide nacionalni creme de la crème –  Uvac, Zlatibor, Belog anđela u Mileševi. Sopoćane, Novi Sad… a onda otišli njima u posetu. Joj kako smo se très jolie proveli na istoku zemlje „Marseljeze“, u Burgundija – Franš konte regionu. Pariz je nešto drugo od ostatka države, u njemu smo bili sto puta ali mora čovek da se izmakne da upozna i druge predele i ljude. Pariz je Grad svetlosti, ali sunce svuda sija, pa dobaci do svakog kutka zemlje. Naročito voli da dominira u Burgundiji, da miluje zracima vinovu lozu, da posle proizvode skupa vina. Burgundija je raj za vinoljupce, planetarni zakon za industriju. Mada, tu su i Alzas, sa čuvenim belim vinom, a na jugozapadu Bordo sa crnim koji popravlja krvnu sliku, ali o tom potom. 

Ideš od vinarije do vinarije, od vinograda do vinograda. Neke plantaže opasane visokim kamenim ogradama, da ih čuvaju od uroka i špijunaže, krađe čokota može biti, otkud znam. Iza moćnih  zidina kriju se i dobrodržeće vile iz XV do XIX veka. Jedva se pogled provuče kroz kapije od kovanog gvožđa, sve tesno skrojeno. Izbija raskoš kroz uske ulice ušuškanih varoši Burgundije.  

Što me podseti na jednu anegdotu koju mi je prijatelj ispričao, polu-Francuz polu-naš, kaže putovao se majkom vozom iz Pariza u Burgundiju, a sa njima u kupeu i jedan pop. Pita odakle su, gde idu. Kažu na svoje imanje. 

Pop: Imate li psa čuvara?

Majka odgovara, pokazujući na nebo: Imam anđela čuvara.

Pop će: Pas je sigurniji. 

Biće da su mnogi popa poslušali, lavež nisam čula, a snimila svevideće oko skrivenih kamera…

Nigde žive duše, samo radoznalci tumaraju, a lokalci mukotrpno privređuju, uvek neka neodložna posla među čokotima. Ispred vinarija staju autobusi sa turistima, kao sa kruzera da su ih pokupili. Privatnih automobila ko na omanjem sajmu automobila. Svi na degustaciju vina navaljuju. A u radnjama ima raznih vina, skupih pod ključem, jeftinih, a veoma ukusnih, da ti se nepce raspomami, a duša razgali. Najsmešniji dekorativni detalj na mnogim stolovima bila mi je plastična kantica sa poklopcem sa širokom rupom u sredini, pljuvaonica u stvari, gde posle degustacije izbaciš tekućinu. I srkneš iz sledeće čaše, pa se isprazniš i tako redom. Onečišćene kantice diskretno sklone, pa postave druge.  

Vlasnici vinarije Vož poseduju nešto kao dvorac, pa možeš da ga iznajmiš za svadbe i zabave, piješ njihovu skupocenu tečnost. Kažu u Burgundiji je registrovano najviše francuskih vina sa kontrolisanim geografskim poreklom appellations d’origine contrôlée (AOC). Nisam vrsni poznavalac ni složenog pitanja, ni vina, ali ipak, pričaju upućeni da postoje nadležne komisije, ili već kako se zovu ta tela, koje sasvim precizno evidentiraju i prate berbu na određenom limitiranom domenu. Lako je izračunati koliko ti je guber dug i širok, puta prinos, puta litara puta flaša i ni mililitar preko mere. 

Ako varaš, slede rigorozne sankcije, a nikome nije do gubljenja obraza, štetu da ne pominjemo. Tako, na primer, Romane konte domen (Domain de la Romanee Conti) poznat i po skraćenici DRC proizvodi belo i crno vino i smatra se vodećim svetskim proizvođačem vina, a njihove boce su jedne od planetarno najskupljih.  Proizvedu 7.500 kartona godišnje. Flaše su od 0.75 litara, Jedna flaša košta 20.000 evra. Na primer, samo u jednoj prestižnoj prodavnici vina u mestu Nui San Žorž i bližoj i daljoj okolini moglo je da se nađe DRC. Nismo pitali čime je vlasnik zaslužio da bude srećković… Za DRC berbu postoji lista čekanja, pa ko upadne među odabrane, imao se rašta i roditi….  

Zamolila sam Natašu Jokić, drugaricu, koleginicu, dopisnicu Radio Beograda iz Strazbura, francusku snajku koja već tridesetak godina živi u Burgundi-Franš konteu, da povuče paralelu između njenih novih zemljaka i nas dole na jugu. 

Nastavak teksta možete pročitati u 62. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.