Ironija sudbine

Ovo nije nikakva bizarna anegdota, već istinit događaj koji se odvijao u Vrnjačkoj Banji, na gradskoj pijaci, baš onih dana kad se Vlada Srbije rekonstruisala, a dve vladajuće stranke – SNS i SPS – držale medije pod opsadom pitanjem ko će da budu novi ministri, ko je naš pregovarač sa Evropskom unijom, a ko strani eksperti savetnici.

Priča, dakle, ide ovako: devojka šeta pijacom i na jednoj tezgi vidi natpis „Prodajemo slepe miševe“. Prilazi tezgi:

– Dobar dan, koliko vam koštaju slepi miševi?
– Veći 3.500, manji 2.500 dinara.
– Da li mogu da ih pogledam?

Prodavac vadi dva ispresovana i sasušena slepa miša u kartonskim koricama.

– Izvinite, a čemu oni služe? Mislim, kako se koriste?
– Paaa, ti si devojka, ti uzmi krilo, izmrvi ga u kafu onome za koga hoćeš da se udaš, ima da bude ko slepi miš, samo će za tebe oči da ima.
– Dobro, hvala, da razmislim.
– Nemoj mnogo da razmišljaš, od jutros sam sve prodao, ostala samo ova dva.

Kakve veze ima ova priča sa rekonstrukcijom Vlade? Ima. I to su glasači koji cene rad Vlade pred glasačkim kutijama. Vučić, dakle, i kupcima slepih miševa treba da objasni zašto je dobro što Tanja Miščević vodi krajnje komplikovan proces evropskih integracija Srbije. Treba da im objasni zašto Lazar Krstić, diplomac sa Jejla, iz Mekinzija dolazi na mesto ministra finansija. Zatim, zašto je dobro što je dosadašnji direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac postao novi ministar kulture.
A kako će da objasni kad dobar deo biračkog tela starog Aleksandra Vučića, ovog novog Aleksandra Vučića ne razume. Razumeli su ga dok je obećavao hleba za tri dinara, dok je sedeo na stiroporu, dok je bio tu negde oko Tomislava Nikolića kad je ovaj štrajkovao glađu, dok je pred kamere iznosio džakove pune glasačkih listića „zaplenjene“ navodno tokom izbora. Zato su glasali za njega. Ovog novog Vučića, ono što on sada radi i govori, teško da bi tada podržali. I to će, uprkos njegovoj visokoj popularnosti, da ispliva kao problem kako vreme odmiče.
Problem će neminovno da se pojavi i unutar samog SNS-a, a i SPS-a – teško je poverovati da će okoreli partijski kadrovi, koji su dočekali da unovče svoje „boračke“ zasluge, mirno i blagonaklono da gledaju kako „plen“ ne dele oni, kao što je red, kako je dosad bilo i kako su očekivali, nego mesta dobijaju neki drugi, čak i sa protivničke strane.
Sukob svetova na delu je i u samoj Vladi Srbije – kako će na primer pomenuti Lazar Krstić, mladi diplomac sa Jejla, bez političkog iskustva, da objasni Jovanu Krkobabiću, koji je radni vek proživeo u komunizmu, da je komunizam mrtav i da može da podeli za penzije samo toliko para koliko ima. A ima manje nego što Krkobabić očekuje. Čim mu to saopšti, Krkobabić će da zapreti obaranjem Vlade, kao što je i do sada činio, jer njega taj argument da nema para, ne zanima. On je dobio glasače upravo na obećanju da njihove penzije ne sme niko da dira.
Zato ova Vlada i stranke koje je čine pokušavaju hitno da „dopune“ biračko telo, da osvoje one koji nikad za njih nisu glasali i dobiju njihovu podršku, u slučaju da počnu da gube podršku onih koji su ih do sada podržavali. Stari glasači ih sve manje razumeju, mogući novi im ne veruju i krajnje je neizvesno šta će i jedni i drugi da urade kad ostanu nasamo sa glasačkom kutijom, osim ako glasanje ne bude relativno brzo.
A zašto se ovo sve nas uopšte tiče? Ako Vučić ne uspe da završi ovo što je započeo – Kosovo, Evropsku uniju, borbu protiv korupcije, procese protiv tajkuna, dovođenje investitora, on je nadrljao – verovatno. A mi svi ostali – sasvim sigurno. Da li je to ironija sudbine, tek, sad ispada da moraju da mu drže palčeve da uspe čak i oni koji nisu mogli da ga vide ni na slici.