Jelena Puzić: Predstava o Diani Budisavljević je način da čuvam i prepričavam priču o toj heroini

04.11.2017. 11:39 Nova ekonomija 0

Diana Budisavljević bila je jedna od najvećih humanitarnih radnica prošlog veka, koja je spasila preko 10 hiljada dece iz ustaških logora u NDH i tako sačuvala jedan narod od istrebljenja.

Rodila se i završila školu u Insbruku u Austriji kao Diana Obekser. Bila je udata za uglednog zagrebačkog hirurga, Julija Budisavljevića. On je 1919. godine po dolasku u Zagreb osnovao Zavod za hirurgiju pri Medicinskom fakultetu. Drugi svetski rat zatekao ih je u Zagrebu. U tom trenutku imala je pedeset godina i dve odrasle ćerke. 

Diana Budisavljević je danas skoro u potpunosti zaboravljena. Njeno ime ne stoji ni u jednom udžbeniku istorije, nijedna ulica ne nosi njeno ime, nikada nije dobila nikakvo priznanje. Pominje se samo na sajtu Spomen-područja "Jasenovac", pod odrednicom "Spasavanje dece". 

Humanitarni rad Diane Budisavljević trajao je od odluke da osnuje svoju Akciju, do trenutka kada je njenu kompletnu dokumentaciju nasilno preuzela OZNA. Prvobitna zamisao da daje novčane priloge, brzo je prerasla u akciju spasavanja dece iz logora. U tome joj je koristilo austrijsko poreklo, ali i odlučnost od koje nije odstupala. Ipak, nakon muka i opasnosti kojima se izlagala tokom rata, nakon brojnih bolesti, od kojih je, zbog toga, obolela, kada je ratu napokon došao kraj, do vraćanja dece i spajanja porodica nije došlo. Ime i rad Diane Budisavljević praktično su nestali.

Jelena Puzić, mlada glumica i istoričarka umetnosti iz Beograda, autorka je monodrame "Pu spas za sve nas" koja pokušava da skloni prašinu sa ovog zaboravljenog herojskog poduhvata. Predstava se igra na redovnom repertoaru scene KULT UK Vuk Stefanović Karadžić, a prvo naredno izvođenje je 9. novembra. 

Jelena Puzić je za portal 'Nova ekonomija' govorila o predstavi, o životu Diane Budisavljević, kao i o tome koliko je za jedan narod važno da pamti svoju istoriju i pojedince koji su se usudili da se suprotstave zlu i po cenu da rizikuju sopstveni život.  

Život Diane Budisavljević jednako je potresna i značajna, a nekako nedovoljno ispričana priča naše istorije. Kako ste se vi odlučili da radite monodramu inspirisanu njenim životom i delom?

- Za Dianu sam saznala iz televizijske emisije Filmskih novosti i to tek u 26. godini, što mislim da je tragedija, koju želim da ispravim. Ova heroina svog vremena na mene je ostavila veliki utisak i želela sam da što više ljudi čuje za njena dela. Kroz spasavanje ogromnog broja dece iz vrtloga Holokausta ona je ostavila trag koji treba da se čuva i prepričava, a moj način je jasan, kroz pozorište i umetnost. Osećala sam odgovornost i inspiraciju u isto vreme.

Šta saznavajući o njoj, saznajemo i učimo o sebi?

- Pre svega saznajemo da se često ogrešimo o tako velike ljude. Priču o Diani nećete naći u udžbenicima. Dnevnopolitička situacija je ono što, decenijama unazad, određuje šta je odgovarajuće, a šta ne u javnom diskursu. Nema etičkih normi koje će proceniti sta je objektivno značajno, bez obzira na svoju političku podobnost. To je veliki problem, a ne vidim da smo kao društvo spremi da rešavamo ovaj problem.

Da li je nama neizvesnija prošlost od budućnosti? Šta ostavljamo potomcima i šta očekivati od novih generacija?

- Svaka nova vlast smatra da ništa pre nje nije postojalo i u tome ima podršku naroda, bilo onog dela koji tu vlast izglasa, bilo ostatka koji ćuti i sklanja se, na koji način takođe odobrava njihove postupke. Od velikih evropskih nacija moglo bi se naučiti da se sve što je bilo brižljivo neguje i da se trude da uspostave kontinuitet, koji je neki neformalni jemac državnosti. Kod nas su vlasti, nažalost, rušilački nastrojene i neguje se samo kolektivni zaborav, a kolektivno sećanje, kao i kultura uopšte, uvek je pitanje entuzijazma pojedinaca. Mislim da ništa dobro ne može da očekuje naše potomke, dok god neko ko ima obraza, a odluči da se bavi politikom, ne shvati da identitet jednog naroda počiva na kulturi i kao takvu, ovu našu kulturu, koja je negde zakopana, počne sistemski da uspostavlja i, potom, održava. Ali kao pojedinci imamo odgovornost da tome doprinesemo i da ne čekamo da se to samo desi. Ja se nadam da će rad baš na ovako teškim i značajnim temama doprineti ovom procesu kolektivnog ozdravljenja. Možda ovo zvuči dosta ambiciozno, ali suočeni sa ovakvim velikim delima koje ostaju u zaboravu, suočeni sa ovakvim temama, nemamo pravo na manje.

Komentari

  Dodaj komentar
  • Nema komentara

Ostale pri?e i analize