Penzionisani automehaničar kao poslednji Mohikanac u Savamali prkosi Beogradu na vodi

16.11.2017. 16:14 DW 0

Prašina, šut, gradilište i usred njega jedna jedina kuća oko koje tutnje kamioni i bageri. Na očišćenom delu savskog amfiteatra, gde uveliko niče Beograd na vodi, živi još samo jedan penzionisani automehaničar, piše Dojče vele (DW).

Ivana Timotijevića niti su srušili, niti su ga skućili. Stihijski se bori s birokratijom i sprema drva za zimu. 

"Dočekalo me je nespremnog, mislio sam da ću do sada biti u stanu, ali šta ćeš...", kaže on.

Dvorište koje je, priča, nekad bilo puno cveća, sad je ograđeno drvenim utvrđenjem i zatrpano svakojakim stvarima. Ćerka i unuci su otišli sa bubnjanjem mašina, a ostali su samo on i žena i dva rešenja za rušenje.

Bez komšija, bez prodavnice, bez priključka za vodu… 

Ali sve je ipak nekako rešio: vodu skuplja od kišnice, struju im i dalje nisu isekli, a za sve ostalo, kaže, sedne na bicikl i za čas je u gradu. Žao mu je jedino kajsije što ju je sam kalemio. 

"Tu je bila, iza kuće. Kako je samo rađala, kakve sam samo rakije pekao... Sad stoji samo panj, prošle godine sam je posekao. Reko’, bolje ja da sečem, nego oni sa buldožerima da je čupaju", priča Ivan sa setom.

Dane provodi radeći po dvorištu, popravlja na sitno, a zimi dolaze ćerke s unucima. Umesto starih komšija, sad se druži s radnicima na gradilištu, pa im i sam pomaže kad zaškripi. 

"Evo pre neki dan, puklo neko crevo, pitam šta tražite, imam hidraulike ovde više nego ceo Beograd na vodi."

Majstor svog zanata

Kad ga pitamo kako je dospeo u tu situaciju, priču vraća na početak. Bio je, kaže, mlad, zdrav i prav, odslužio je armiju i krenuo u Nemačku da usavrši zanat. Zbog pesme o Jugoslaviji, međutim, od bivših sunarodnika dobio je nož u leđa i ’72. se vratio u Beograd. U novinama je našao oglas da ’Iskra’ traži majstora specijalistu za Boš-pumpe. 

"Ja dođem direkt u pogon ovaj koji su sad srušili, tu je bila radionica. Oni su meni kazali: ’Majstore, nama ti trebaš’, jer takvih majstora je bilo u Srbiji na prste da se nabroji. I rekli su: ’Sem ako nećeš, za dve godine nećeš dobiti stan, znači dobićeš ga sigurno, pa onda možeš da se ženiš i šta hoćeš’. To je meni bila mnogo dobra ponuda, a svidelo mi se i radno mesto i oni su mene primili.", priseća se.

Stan je želeo, u to nije bilo sumnje, ali ne po svaku cenu. 

"Ja sam takav čovek, nikome nisam titrao, nisam govorio da je nešto tako ako nije. Kad je izbila pobuna, jer šoferima nisu isplaćene dnevnice, direktor je mislio da ću da zaštitim njega, a ja zaštitio radnike. Rekao je: ’Kaži ti njima, Timotijeviću, kako su naši šoferi spram onih u Nemačkoj velika gospoda’. Ja kažem: ’Direktore, sve je to tačno, ali ovi ljudi štrajkuju zato što im nisu isplaćene dnevnice i to mesecima, a tamo svaki minut što utovare, to se plati’."

Gromki aplauz koji je dobio od radnika, koštao ga je obećanog stana. Tek posle nekoliko godina borbe i suđenja, uspeo je da se izbori za krov nad glavom. I to celu kuću u vlasništvu – barem je mislio da je tako. 

"Ja sam to overio u sudu, stanovao tu dvadeset i kusur godina, ko bi pomislio da je to tuđe. Tek kad je krenula legalizacija, ja sam saznao da kuća pripada drugom."

Još četiri vlasnika se rodi

"Počela je legalizacija, zove mene pravnica, kaže da ja predam za tih dvadeset kvadrata što sam dozidao, a oni će za to što je ’Iskra’ pravila. I onda su to uvek razdvajali u direkciji, a ja sam bio laik i nisam mogao da shvatim šta se radi", nastavlja Timotijević svoju priču.

Međutim, dočekao je i penziju, a legalizacija još nije bila gotova. Tek kada se pojavio „Beograd na vodi", klupko je počelo da se odmotava. „Ispostavi se da je Železnica prisvojila kuću i ja ne mogu da legalizujem, jer je tuđi objekat. Rekli su mi da moram da tužim Železnicu, pa sam zvao ove što su skupili ’Iskru’. Sve su oni meni pričali, samo da vreme prođe. I tek posle se ispostavi da su oni u talu sa Železnicom."

S kim onda vodi spor, pitamo Ivana. 

"To je sad jedno vrzino kolo. Sad ja vidim da borbu vodim i sa Železnicom, i sa ’Iskrom’, i sa Republikom koja je preuzela Železnicu i sa ’Beogradom na vodi’ i sa Gradom Beogradom kome on pripada."

Sa celom pozicijom, a bome i opozicijom – insistira Ivan da se napomene, ogorčen i na nekadašnjeg Zaštitnika građana, a sada lidera Pokreta slobodnih građana Sašu Jankovića. 

"Janković brani ’Iskru’ i ovog Novosađanina, zelenaša, koji je kupio Iskru, čak su me zvali da govorim na onom njihovom skupu – pa nisam budala da branim njega, njega koji otima moju kuću", izričit je Timotijević.

Ne plaši se nikoga

"Ispade sad da ja ratujem s velikim zverkama. Ma nisam ja tolika marka da ratujem i s jednima i s drugima. Ja sam radnik, zanatlija, a ne pravnik i političar", priča Ivan dok prevrće neku žicu ispucalim i zaprljanim zanatlijskim rukama. 

"Ali ja sam ovde sad crevo, mogu deset godina oko mene da rade. Nego, da je mene primio Vučić – on je čovek školovan, pravnik – on bi rekao: ’Rešite problem ovom zanatliji, nemojte da se sramotimo’. Ja sam mu pisao, ali čovek ima preča posla, a ne da sluša kako koji kukumavči i plače."

Umesto Vučića, dolazile su razne druge delegacije. 

"Oni su meni davali super dobar stan, ali gore super dobrim slovima piše: ’privremeni smeštaj’. Šta ja da radim posle toga, kuda da idem", pita se Ivan. Pitao je i njih. I baš kad je bio nadomak rešenja, ko za inat, mediji su pisali o njemu i dogovor je propao. 

"A novine svašta pišu. Jedni kažu kako sam ja nasilnik koji otima od države, drugi pišu kako napadaju radnika...ma piše kako ko hoće, a niko nije znao šta je meni na duši. Pa zamislite kako je kad neko misli da ima kuću i ostvari porodicu, a onda neko samo dođe i otima mu tu kuću."

Izigran od svih, kaže, imao je svakakvih ideja. O tome šta mu je padalo na pamet priča samo kad se snimanje završi. U razgovoru, međutim, nema ni srdžbe, ni nervoze, ni straha, već samo optimizma i dovoljno inata da istera pravdu. 

"A znate šta me održalo da budem vitalan? Svi oni što su mi radili o glavi, oni su otišli na onaj svet, bog da im dušu prosti", kaže Ivan i prkosno zaključuje: 

"Pitao me još prvi direktor što sečem granu na koju sedim, a ja mu kažem: znate šta, direktore, ja se poklanjam samo kad uđem u crkvu. Imam svoj zanat i ja ću sa kutijom alata tamo pored Bristola i zaradiću moju platu koju imam ovde. Ne plašim se nikoga."


Komentari

  Dodaj komentar
  • Nema komentara

Ostale pri?e i analize

Otvoren medicinski portal 'Drugo mišljenje'

Internet nebo Srbije postalo je bogatije za jedan novi i potpuno drugačiji internet portal posvećen zdravstvenim konsultantskim uslugama – Drugo mišljenje.  Sajt je nastao kao produkt ozbiljnog is...

20.01.2018. 14:03 Detaljnije