Dugačak niz problematičnih poslova

Broj 31, jun 2016. 0
Netransparentni ugovori sa investitorima

Iako zakonodavni okvir predviđa da se koriste javne i transparentne procedure kod državnog ugovoranja (zakon o javnim nabavkama, zakoni o privatizaciji i stečaju kao i drugi propisi), vlast često direktnim pregovaranjem bez raspisanih javnih poziva izvrdava deklarativnu transparetnost u radu državnih organa kao i princip ravnopravnosti svih učesnika na tržištu. Takvi ugovori se pravdaju „posebnim državnim interesom", kao i zahtevima partnera da se čuva poslovna tajna, iako se po pravilu stvaraju velike obaveze za državu (u pojedinim slučajevima čak i više stotina miliona evra).

U tekstu će biti predstavljeno nekoliko ugovora koji po svom značaju (bolje reći po obavezama koje država preuzima) zaslužuju posebnu pažnju. To su ugovori oko „Beograda na vodi", Jata, Železare Smederevo (osim poslednjeg), FIAT-a i Bus-plusa. Posebna priča su podsticaji za zapošljavanje koji se dodeljuju po potpuno arbitrarnim kriterijumima, a koji se ogledaju ne samo u novčanim iznosima (koji idu i do astronomskih 60.000 evra po radnom mestu) već i u raznim olakšicama koje uključuju i izgradnju fabrika od strane lokalnih samouprava.

Železaru u Smederevu od prve prodaje prate afere

Afere sa železarom počinju 2002. godine, kada je mimo bilo kakve procedure data pod kontrolu i upravljanje kompaniji US Steel. Usledio je „brzopotezni" stečajni postupak, dirigovan iz kabineta premijera i ministra privrede, koji je vođen vrlo efikasno, ali sa namerom da se razjure svi potencijalni kupci osim US Steel-a. Oglas za prodaju je objavljen samo u lokalnim novinama, sa kratkim rokom, bez namere da se promoviše prodaja železare inostranim kupcima, i naravno, nijedan kupac se nije pojavio osim „predviđenog".

Usledila je i prodaja za cenu od samo 21,3 miliona dolara, bez obaveza. Stečajna masa je iz naplate mogla da namiri poverioce sa oko 2% od vrednosti njihovih potraživanja pošto su ukupna potraživanja poverilaca bila preko milijardu dolara.

Kako su inostrani poverioci potraživali preko 100 miliona dolara, protiv države Srbije pokrenuti su razni postupci, pošto su svi smatrali da je prodaja nameštena, a da je cena daleko ispod realne vrednosti. Usled pritisaka koji su pojedini poverioci vršili preko svojih vlada na Srbiju, doneta je odluka da se na posredan načine isplate višemilionski iznosi za neke od njih.

Pored toga, Vlada je sklopila i poseban „tajni" ugovor sa US Steel-om mimo stečajne procedure, kojim je preuzela i neke dodatne obaveze vezane za železnički transport, gde se omogućuju dodatne privilegije kompaniji, a na štetu Železnica Srbije. Međutim, usled afere koja je ubrzo izbila u javnosti oko provizije od šest miliona dolara, a vezano za nekoliko visokih funkcionera iz kabineta premijera Đinđića, taj ugovor je sklonjen u stranu. Interesantno je da su 2007. godine Amerikanci tražili da se ugovor ipak realizuje, ali nisu mogli da pronađu originalni primerak, pa je ta obaveza države ostala mrtvo slovo na papiru (koji je nestao).

Železara je „transparentno" otkupljena ne za 1 dolar nego 50 miliona dolara

Skandali sa železarom su se nastavili i kada je US Steel odlučio da napusti Smederevo 2012. godine, usled nepovoljnih tržišnih okolnosti. Tada je vlada Mirka Cvetkovića odlučila da „spase radna mesta" i preuzme za 1 dolar Železaru od US Steel-a. Kako se sve dešavalo u jeku predizborne kampanje, tom prilikom je prikriveno da je država platila železaru ukupno 50 miliona dolara (dva i po puta više nego što je svojevremeno prodata) tako što je za taj iznos „otkupila" potraživanja koje je US Steel iz Košica imao prema železari u Smederevu.

Agonija države sa „stranim investitorima" u Smederevu se nastavila i prilikom pokušaja prodaje iz 2014. godine – kada je vlada Aleksadra Vučića bezuspešno pregovarala, nudeći raznorazne ustupke nekadašnjem menadžmentu iz US Steel-a na čelu sa Džonom Gudišem. Nakon višemesečne agonije i „dramatičnih" pregovora sve je palo u vodu pošto „kupci" nisu bili spremni da daju bilo kakve garancije, a tražili su da im se obezbedi veliki novac za tekuće poslovanje. Rešenje za neugodnu situaciju pronađeno je u angažovanju „profesionalnog" menadžmenta, pa je brže-bolje raspisan poziv za upravljanje železarom.

Vlada kao dobrodošlicu HPK Inžinjeringu daje više od 110 miliona evra

Nakon sprovedenog javnog poziva, sklopljen je ugovor sa HPK Inžinjeringom na čelu sa Peterom Kamarašem. Ugovor nikada nije objavljen, a posebno je poražavajuće da je država pre potpisivanja ugovora preko Fonda za razvoj dala „kredit" železari od oko 110 miliona evra. Time je izabranom menadžmentu država omogućila da „vrti" veliki obrtni kapital (koji je uključivao i tadašnje zalihe železare).

Novi menadžment se nije preterano proslavio uspešnim poslovanjem, a prema „Politici", železara je u toku 2015. godine imala gubitak od oko 150 miliona dolara (u trenutku pisanja ovog teksta nisu još objavljeni finansijski izveštaji za 2015. godinu). Kapitalni promašaj pravdan je izuzetno negativnim okolnostima na tržištu čelika – ali sve to nije razlog da se ne objave ugovorne odredbe.

Poslednja transakcija sa železarom je transparentna ako...

U aprilu 2016. godine usledila je prodaja železare kineskoj kompaniji Hestil. Procedura je bila potpuno javna i transparentna, sam ugovor je odmah objavljen i za sada se može konstatovati da je prvi put postupak prodaje/upravljanja sproveden transparentno. Sam ugovor ne sadrži nikakve „sporne" odredbe i ako se transakcija realizuje (u toku su predradnje) to će biti veliki uspeh.

U ovom trenutku nema podataka da li pored objavljenog ugovora ne postoji neki memorandum o razumevanju ili nepisani dogovor kojim se Vlada obavezuje da će Hestilu omogućiti određene subvencije ili pogodnosti. Ako to nije slučaj, ova transakcija predstavlja upravo primer kako se i najveći državni poslovi mogu sklapati na trasparentan način i u državnom interesu.

„Beograd na vodi" – umesto najavljenih 3,5 milijardi dolara, ulog je samo 150 miliona

Postupak ugovoranja projekta „Beograda na vodi" primer je netransparentnog postupka praćenog velikim manipulacijama u javnosti kako je u pitanju ogromna investicija od 3,5 milijardi dolara da bi se opravdalo posebno pogodovanje investitoru. Premijer Vučić je „pronašao" investitora u obećanoj zemlji-partneru za investicije u Srbiju – Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Kritike opozicije i stručne javnosti da se pregovori sa kompanijom Eagle Hills iz Emirata vode na netrasparentan način i na diskutabilnu estetiku, urbanističke probleme i javni interes celog projekta bili su odbijeni grubom argumentacijom vlasti da su oni pronašli investitora koji je voljan da uloži 3,5 milijardi dolara. Visina investicije je, po tvrdnjama vlasti, opravdavala sve, jer po njima, niko drugi ne bi uložio ni približno toliko.

Međutim, kada je ugovor objavljen, videlo se da nije u pitanju nikakvo ulaganje 3,5 milijardi dolara, već je to ukupna vrednost projekta koji će se realizovati u periodu od 30 godina. Pri tome, ulog partnera iz inostranstva je više nego 20 puta manji, 150 miliona dolara u kapital uz kredit od 150 miliona zajedničkom preduzeću koje se formira sa državom (i koji se naravno sa kamatom vraća partneru). Pored toga, predviđa se da strani partner odobri zajam državi od 90 i od 40 miliona za troškove eksproprijacije i uklanjanja železničkih šina (koji još uvek nije realizovan). Nakon početnog ulaganja partnera, nisu previđene nove investicije, već će se projekat „finansirati" sam od sebe, odnosno, sredstvima od prodaje stanova odnosno poslovnog prostora koji se bude gradio, a sve do vrednosti od 3,5 milijardi. Odnosno, investitor osim početnog uloga po svemu sudeći neće uložiti ni dolara, jer će budući kupci otplaćivati troškove gradnje samih objekata. Takvi ugovori se uostalom već sklapaju za gradnju prva dva objekta od po 20 spratova.

Radi olakšavanja realizacije investicije, donet je i poseban zakon kojim je omogućena eksproprijacija privatne svojine za realizaciju komercijalnog projekta. Time je i pravna sigurnost privatne svojine dovedena u pitanje, jer se eksproprijacija sprovodi mimo javnog interesa zbog realizacije komercijalnih poslova u kojima država nema čak ni većinsko vlasništvo.

Pored toga što je dala zemljište, država je preuzela obaveze u infrastrukturi od preko milijardu evra

Sa svoje strane, država ulaže više od 100 hektara građevinskog zemljišta na ekskluzivnoj lokaciji na „Savskom amfiteatru" (predviđa se i oslobađanje investitora od ulaganja u komunalnu infrastrukturu, koje inače snose svi investitori) za 32% vlasništva u zajedničkoj firmi, a preuzima na sebe ogromne obaveze. Pored sprovođenja eksproprijacije država ima obavezu da realizuje i velike infrastrukturne projekte. To uključuje izmeštanje dve autobuske stanice (što je i najmanja stavka u projektu), izgradnja i izmeštanje kanalizacione infrastrukture, premeštanje železničke stanice i prateće železničke infrastrukture (izgradnja lokoteretne stanice, remontnog centra i manipulativnog prostora), kao i najskuplji zahvat – izmeštanje pruge oko Kalemegdana. Izmeštanje pruge oko Kalemegdana podrazumeva da se uradi posebna pruga od Pančeva do Belog Potoka, sa drumsko-železničkim mostom preko Dunava kod Vinče, a to je vrednost od preko pola milijarde evra, a to bi se radilo paralelno sa automobilskom obilaznicom.

Celokupna ulaganja u infrastrukturu Srbije i grada Beograda će sigurno preći iznos od milijardu evra. Funkcioneri grada često ponavljaju da bi te investicije u infrastrukturu kad-tad trebalo da se realizuju. Nesporno je da su najvećim delom te investicije i opravdane i poželjne, ali je pitanje rokova i mogućnosti da se te obaveze realizuju u trenutku kada je javni dug blizu 80% BDP-a.

Zbog „Beograda na vodi" rade i momci u fantomkama

Afera „rušenja sa fantomkama" upravo je povezana sa obavezama oko realizacije projekta „Beograd na vodi". Naime, ugovorom sa Eagle Hills-om predviđeno je da srpska strana do kraja juna oslobodi prostor u Hercegovačkoj i Mostarskoj ulici. Kako su postupci rušenja i eksproprijacije tih objekata išli neočekivano sporo, neko je procenio da se nasilnim rušenjem i uklanjanjem tih objekata preko noći mogu ispuniti ugovoreni rokovi. I u tu svrhu angažovana je grupa od tridesetak lica, koji su usred noći maskirani „fantomkama" upali u posed i uz pomoć mehanizacije demolirali objekte u privatnoj svojini, bez ijednog validnog rešenja o rušenju ili eksproprijaciji.

Ovakvo nasilno ponašanje neće rešiti ostale probleme koje će država imati u realizaciji svojih obaveza u ovom projektu. Uveliko se kasni sa izmeštanjem obe autobuske stanice (iako je to relativno jednostavan zahvat). Iako je premijer Vučić još u januaru najavio da će Lastina stanica za tri meseca biti premeštena, do sredine maja ne samo da radovi na novoj lokaciji nisu počeli, već nije ni raspisan tender za izvođače. Ukoliko dođe do kašnjenja u realizaciji ugovornih obaveza država se može naći u situaciju da mora da nadoknadi i štetu investitoru.

Bus-plus kao primer za simuliranje transparentnog postupka

Projekat sistema naplate karata Bus-plus predstavlja primer sprovođenja kvazitransparentnog postupka. Grad Beograd je pripremio javni poziv za „partnera", koji je objavljen sa kratkim rokom i čitavim nizom zahteva koje su učesnici teško mogli da ispune u tom roku. Na „međunarodnom tenderu" ne samo što je sva dokumentacija bila na ćirilici, već se insistiralo da se i obrasci i dokumentacija popune ćiriličnim pismom (što nije uobičajeno kod međunarodnih tendera). Svi zahtevi potencijalnih ponuđača za produženje rokova su odbijeni, tako da od firmi koje su otkupile tendersku dokumentaciju, njih 51, samo su tri predale ponude, od kojih su dve bile fiktivne, sa manjkavom ili nikakvom dokumentacijom pa nisu ni bile uzete u razmatranje.

Na konkursu je izabrana firma Apex Solution Technology, a pažljivijom analizom se utvrdilo da je sa njima povezana i firma Roaming Electonics (za vlasnika te firme pričalo se da je blizak sa najvišim funkcionerima grada i države).

Ugovorom je predviđeno da se 8,53% od svih naplaćenih karata uplaćuju firmi Apex Solution Technology. Pored toga, ustupljen im je i prostor za oglašavanje – bilbordi koji se nalaze na svim stanicama.

Beograd dotira gradski prevoz sa 100 miliona evra godišnje, a ustupa jedan ceo mesečni prihod „partneru"

Investicije za realizaciju Bus plusa su bile male – mahom u instalaciju „validatora" i GPS uređaja po vozilima, kako bi mogli pratiti njihovo kretanje. U novu firmu trebalo je da se „prebace" kontrolori iz GSP-a.

Kako bi se promovisale „prednosti" Bus plusa, grad Beograd je platio kampanju preko privatne PR agencije (vlasnik te agencije, poznati novinar, bio je blizak tadašnjem gradonačelniku). Bus plus je trebalo da obezbedi bolju naplatu i evidenciju putnika po gradskom prevozu, a trebalo je da povećani prihodi opravdaju izdvajanje 8,53% od ukupnih prihoda od prodatih karata. Gradski čelnici su tvrdili da ugovor ne nosi nikakve troškove po grad, iako se ustupaju značajni iznosi (6-7 miliona evra godišnje) od naplaćenih karata.

Realizacija ugovora je bila nepovoljna po Beograd od samog početka. Nije došlo do povećanja naplate niti do poboljšanja usluge. PR kampanja je očigledno promašila cilj pošto je reakcija javnosti bila više nego nepovoljna – švercovanje je poraslo pa je došlo do pada naplate od prodaje karata, građani su nervozno reagovali i napadali kontrolore, pa je ceo sistem javnog prevoza bio doveden u pitanje (umanjeni prihodi plus trošak Bus plusa). Grad je tada, iako je ugovorom bilo predviđeno da svi kontrolori pređu u radni odnos kod partnera, angažovao više stotina dodatnih kotrolora, ali na račun GSP-a a ne privatnog partnera. Čak je i komunalna policija angažovana da prati akcije kontrolora po vozilima javnog prevoza, što je izazvalo dodatni protest i podsmeh javnosti, pa se od toga ipak odustalo.

Nova gradska vlast je kritikovala ugovor, ali ništa nije preduzela

Nakon smene Dragana Đilasa, novi gradonačelnik Siniša Mali je tvrdio da je u pitanju nepovoljan ugovor koji treba raskinuti, ali od toga nije bilo ništa. To je obrazloženo odredbama ugovora kojima se predviđa plaćanje velike odštete partneru u slučaju raskida ugovora.

Ako su već odredbe ugovora nepovoljne po grad Beograd, zanimljivo je da nije pokrenut nikakav postupak pred organima gonjenja oko zaključivanja tako spornog i netransparentnog utovora. Odsustvo reakcije pravosudnih organa oko ugovora možda možemo povezati činjenicom da je osoba koja stoji iza kompanije Roming elektroniks ostvarila bliske poslovne kontakte i sa osobama iz vrha SNS-a.

Air Serbia – avioni lete samo uz subvencije

Prvi „veliki poslovni uspeh" Aleksandra Vučića bio je sklapanje ugovora o delimičnoj privatizaciji Jata sa kompanijom Etihad Airways. Ugovor je zaključen bez sprovođenja bilo kakve transparentne procedure – javnosti je samo saopšteno da je pronađeno „spasonosno" rešenje za Jat. Nacionalni prevoznik dobio je privatnog suvlasnika koji sa 49% vlasništva u potpunosti preuzeo upravljanje. Operativni centar Jata i čitav niz funkcija kompanije prebačen je u Abu Dabi.

Država je na sebe preuzela sve dugove Jata, plaćanje otpremnina za višak zaposlenih, ali i obavezu subvencionisanja kompanije čitav niz narednih godina, kao i niz „dodatnih obaveza". Sam ugovor je delimično objavljen, ali su ključni delovi vezani za finansijske obaveze države ostali sakriveni od javnosti.

Za dodatne obaveze prema zajedničkoj kompaniji saznalo se na osnovu odluka Vlade kojima je Aerodrom „Nikola Tesla" prinuđen da otpiše potraživanja koja ostvaruje tokom godine prema Air Serbia, a država je potom naknadno refundirala iz budžeta ta sredstva Aerodromu.

Međutim, početkom 2016. godine, Aerodrom je primoran da otpiše nekoliko milijardi dinara potraživanja prema avio-prevozniku, ali refundacija ovog puta nije urađena. S obzirom na to da je Aerodrom „Nikola Tesla" akcionarsko društvo sa 18% privatnog kapitala, na taj način država gubitak prenosi i na ostale akcionare, što može dovesti i do sporova za naknadu štete.

Suštinu ugovora sa Etihad Airways-om objasnio je u privatnom razgovoru jedan od nekadašnjih rukovodilaca Jata – „da smo mi imali ovakve subvencije države", bili bi mnogo uspešniji od ovih sada.

Subvencije stranim investitorima su po pravilu potpuno netransparentne

Iako je procedura za dodeljivanja državne pomoći - subvecija za zapošljavanje definisana uredbama, u praksi se umesto transparentne procedure sprovode neposredna pogađanja sa investitorima u kabinetu premijera. Ti ugovori se po pravilu ne objavljuju, a pojedini detalji mogu da se naslute na osnovu odluka Komisije za odobravanje državne pomoći pri Ministarstvu finansija.

Uredbom kojom reguliše podsticanje investitora, regulisano je da investitor u posebnim slučajevima treba da obezbedi iz sopstvenih sredstava samo 25% vrednosti investicije (ostatak od 75% može biti i državna pomoć i kredit). Državna pomoć se ne sastoji samo u novčanom davanju već i u raznim drugim ustupcima koji se ugovoraju, kao što su otvaranje slobodnih zona, oslobađanje od poreza na imovinu i raznih komunalnih taksi, besplatno ustupanje komunalno opremljenog zemljišta, pa čak se u poslednje vreme lokalne samouprave obavezuju da će investitorima graditi fabričke hale.

Srbija je „meka" za investitore u „kablovskoj industriji", ali po koju cenu?

Kod investicija u kablovsku industriju postala je praksa da lokalne samouprave grade hale koje potom za beznačajne novčane iznose „daju u zakup" investitorima. U tim fabrikama rad je manuelan – ručno se vezuju kablovi za automobile i belu tehniku u snopove. To su proizvodni postupci koji su radno intenzivni, i u njima se angažuje veliki broj mahom nekvalifikovane ženske radne snage, sa platama koje su u nivou 200 evra neto mesečno. Takve „investicije", s obzirom na to da je čak i hala u zakupu, mogu čim istekne ugovorna obaveza od pet godina da netragom nestanu iz Srbije i da se premeste u neku susednu zemlju – koja će im dati novu subvenciju od po 10.000 evra po radnom mestu, i tako ukrug.

Što je još gore, u pojedinim fabrikama kablovske industrije, po pisanju štampe, radnici imaju i problem oko slobode sindikalnog ogranizovanja, a uslovi rada su veoma teški i sve to se prikriva od javnosti. Samo zahvaljujući seriji tekstova u listu „Danas" objavljeni su razni detalji koji govore o maltretiranju radnika u tim fabrikama, kao i o neadekvatnoj reakciji inspekcijskih organa (iznet je i podatak da je Jura donirala inspekciji rada nekoliko putničkih vozila). Reagujući na te napise, premijer je čak i javno izrazio zabrinutost zašto se pojavljuju takve vesti o Juri, plašeći se da ne „oteraju" investitore!

Astronomski iznosi subvencija pojedinim kompanijama ne mogu se ni na koji način opravdati

Iznosi koji se plaćaju pokazuju na arbitrarnost i netrasparentnost postupaka dodele subvencija. Tako se za investiciju u Pirotu, kompaniji Michelin plaća 60.000 evra po radnom mestu, a za investicija Mei-Ta u Bariču opredeljen je iznos od 28.000 evra po radnom mestu. To nisu jedini primeri da se investitorima dodeljuju iznosi od više desetina hiljada evra.

Većina drugih subvencija limitirana je na 10.000 evra po radnom mestu, ali razna druga davanja i ustupci koji su ugovoreni takođe na direktan ili indirektan način uvećavaju državnu pomoć.

FIAT u Kragujevcu ili rupa bez dna

Negativne rekorde oko visine državne pomoći potukao je ugovor sa FIAT-om oko zajedničkog preduzeća Fijat automobili Srbija - FAS. Pored ulaganja fabričkih postrojenja od 300.000 kvadrata hala sa pratećim zemljištem i 50 miliona evra uloga u novcu, država je na razne načine do sada uložila u FAS više od 370 miliona evra.

Postupak ugovaranja oko FAS pratila je velika pompa, uz učešće Borisa Tadića i Mlađana Dinkića, sa dosta kiča, posebno u Kragujevcu (razni natpisi „dobrodošlice" na italijanskom jeziku), uz jasnu nameru da se pre izbore 2008. godine potpiše bilo kakav papir. I stvarno, neposredno pre izbore te godine, sklopljen je neobavezujući memorandum (ali je proslavljeno kao da je u pitanju već gotova stvar), da bi se tek krajem te godine finalizovao obavezujući ugovor. Politički cilj je postignut pošto je sklopljena vlada sa DS na čelu, ali to predizborno manipulisanje sa javnosti Italijani su skupo naplatili tako što je država naprosto „očerupana" kroz različita davanja kompaniji. Naravno, ugovor o osnivanju FAS-a je objavljen samo delimično, a delovi o podsticajima su zatamnjeni.

Detalji oko podsticaja mogu se sagledati iz finansijskih izveštaja kompanije FAS. Na kraju poslovne godine država vrši u potpunosti refundaciju poreza i doprinosa na zarade, FAS-u je uplaćen i jednokratni „bonus" od 50 miliona evra, a finansiralo se bukvalno sve i svašta: komunalne usluge, zamena krova, remedijacija životne sredine i spoljašnja infrastruktura za „park dobavljača", a između ostalog i 10.000 evra po radnom mestu plus i dodatnih 1.000 evra za obuku po radniku. Država je garantovala i za kredit FAS-a od 169 miliona evra kod EIB pod povlašćenim uslovima. Pored toga, kompanija je oslobođena svih lokalnih poreza i taksi.

Aranžman oko ulaganja u FAS preti da se pokaže kao poslovni promašaj s obzirom na to da proizvodnja u Kragujevcu opada već dve godine, pošto model nije našao na dobar odziv na tržištu. Slobodni dani u fabrici su sve češći, a u javnosti se čuju vapaji da država mora da „obezbedi" da se pravi još jedan model automobila. Nažalost, čim isteknu subvencije koje država i dalje isplaćuje fabrici, FIAT može lako da digne ruke od Kragujevca (osim ako mu država ne odobri nova sredstva).

Pored Beograda na vodi, i za Tenis se zakoni menjaju

Zabrinjavaju i neki aranžmani koji još uvek nisu potpisani – tako je radi privlačenja investicije Toennis u klanice i stočne farme, država promenila zakon o poljoprivrednom zemljištu. Time je omogućeno da potencijalni investitor na osnovu „biznis plana" dobije više desetina hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta u višedecenijski zakup mimo javnog tendera. Pri tome, ne vodi se računa da investicija te veličine uz državne subvencije preti da uguši postojeće farme svinja i klanice u zemlji i da dovede do zatvaranja velikog broja radnih mesta. Tako bi se desilo da država privilegujući investiciju kompanije Toennis novcem i zemljištem, napravi sebi medveđu korist – jer bi stradalo nekoliko kompanija usled nelojalne konkurencije.

Netransparenti ugovori imaju jednu zajedničku osobinu - štetni su po državu

Analizirajući netransparentne ugovore koje je država sklapala, može se zaključiti da je korist za državu vrlo diskutabilna (ako je uopšte i ima), kao i da su obaveze koje država preuzima često neproporcionalne ulaganjima stranih partnera.

Velika većina tih ugovora ostaje sakrivena od javnosti, bilo potpuno bilo delimično. Uobičejeno obrazloženje koje vladajuće strukture koriste kada obrazlažu netransparentan postupak jeste „odavanje" poslovnih tajni koje bi „ugrozile" investiciju.

Takvi ugovori, skriveni od javnosti, često sadrže i čitav niz značajnih obaveza države prema investitorima u budućnosti. Odnosno, čitav niz godina se moraju radi realizacije ugovora rezervisati sredstva u budžetu, što predstavlja indirektno povećanje javnog duga koje se „ne vidi" kroz redovan budžetski postupak.

Posebno je problematično što se zbog sprovođenja takvih aranžmana ne samo izvrdava duh postojećih zakona, već se i donose posebni „lex specialis" kao za „Beograd na vodi", odnosno menja se zakon o poljoprivrednom zemljištu, što državu lagano pretvara u „banana republiku".

Netransparentni postupci, odsustvo javnosti i diskreciono pregovaranje su idealni za koruptivne radnje. Međitim, do sada nije poznato da su organi gonjenja preduzimali aktivnosti u analizi takvih postupaka (osim kod prve prodaje železare iz stečaja).

Privredni subjekti koji godinama posluju u zemlji i poštuju zakone, sa negodovanjem gledaju kako država potpuno arbitrarno pomaže „velike investicije" i osećaju frustraciju jer su njima takve mogućnosti uskraćene. Praksa države da menja zakone radi realizacije zahteva pojedinih investitora stvara dodatnu pravnu nesigurnost i osećaj da postoje dve kategorije privrednih subjekata – privilegovani strani investitori i svi ostali.

Na primeru ugovora sa Air Serbia može se primetiti kako država remeti poslovanje i drugih preduzeća na tržištu. Naime, „domaći" prevoznik oslobođen je plaćanja aerodromskih usluga (ne samo stajališta nego i taksa za prevoz putnika) a promenjena je i tarifa aerodromskih usluga, tako da svi drugi prevoznici plaćaju znatno nepovoljnije tarife. Time se direktno destimulišu ostali učesnici na tržištu, što je dovelo do smanjenja letova tzv. low-cost prevoznika, ali i drugih kompanija.

Projekat „Beograd na vodi" poremetiće investicije u nekretnine. Čitav niz investitora platio je pojedine lokacije u gradu po više desetina miliona evra, plus moraju da plate komunalno opremanje lokacija (oko 50 miliona Beko, 30 miliona UDBA), a prinuđeni su da prolaze kroz dugotrajnu i mučnu proceduru, dok se u ovom slučaju čak i posebnim zakonom omogućava prečica za gradnju više miliona kvadratnih metara.

Primer postupka oko prodaje železare u Smederevu pokazuje da se uz trasparentne procedure mogu realizovati i najveće investicije. Upravo ova transakcija je najbolji dokaz da državi nisu potrebne „posebne" i netransparentne procedure, već dosledna primena zakona.



eu logo*Ovaj projekat "Reforma javnih finansija – 10 ključnih pitanja” finansira Evropska unija kroz program "Jačanje slobode medija u Srbiji” kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Ovaj projekat podržao je i National Endowment for Democracy (NED). Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost Business Info Group, izdavača Nove ekonomije I ni na koji način ne odražava stavove I mišljenja Evriopske unije ili National Endowment for Democracy

Komentari

  Dodaj komentar
  • Nema komentara

Ostali tekstovi

5429cedd192a054487defe996ffac9e7

Koliko su srpski privredni sudovi (ne)efikasni

Svaki spor između dva privredna subjekta može se završiti na sudu i efikasnost, doslednost i pravednost sudija često predstavljaju razliku između toga da li će neki biznis propasti ili opstati. Pre...

Broj 36, decembar 2016. Detaljnije
Politika, biznis i loši krediti

Politika, biznis i loši krediti

Propast četiri državne banke koštala je državu više od 800 miliona evra, ali ovaj proces nije završen jer su prethodnih godina sve banke čiji je vlasnik država, beležile gubitke Javne finansije pr...

Broj 34, oktobar 2016. Detaljnije
Reforma javnih finansija  10 ključnih pitanja

Nije teško prodati, teško je naplatiti

Ovo je čisto ekonomsko pitanje, a rešava se politički, jer je tajming donošenja zakona bio u nekoj vrsti političke kampanje. Produženi rokovi plaćanja u stvari znače da je neko potrošio novac i ne ...

Broj 33, septembar 2016. Detaljnije
priv.sporovi u Srb. prva

Šta usporava privredne sporove?

I u novom izveštaju Evropske komisije stare kritike na račun pravosuđa u Srbiji. Nedovoljna efikasnost i politički uticaj na treću granu vlasti, dugo trajanje postupaka i neizvesnost presuda, osnov...

Detaljnije
Iz firme u firmu, iz duga u još veći

„Registar loših direktora“

Na ovom spisku naći će se svi koji budu osuđeni zbog privrednih prestupa, utaje poreza ili protiv kojih neka od više od 30 inspekcija donese rešenje. U registru će se naći samo aktivna rešenja i na...

Broj 32, jul - avgust 2016. Detaljnije
Netransparentni ugovori sa investitorima

Dugačak niz problematičnih poslova

Iako zakonodavni okvir predviđa da se koriste javne i transparentne procedure kod državnog ugovoranja (zakon o javnim nabavkama, zakoni o privatizaciji i stečaju kao i drugi propisi), vlast često d...

Broj 31, jun 2016. Detaljnije
Reforma javnih finansija   10 ključnih pitanja

Batina koja nekog udari, a nekog preskoči

Porezi u Srbiji su na nivou proseka u Evropi, ali javne usluge koje se za njih dobijaju su loše. Neracionalne i komplikovane administrativne procedure i parafiskalni nameti čine sistem neizvesnim i...

Broj 30, maj 2016 Detaljnije