Nije teško prodati, teško je naplatiti

Broj 33, septembar 2016. 0
Reforma javnih finansija  10 ključnih pitanja

Ovo je čisto ekonomsko pitanje, a rešava se politički, jer je tajming donošenja zakona bio u nekoj vrsti političke kampanje. Produženi rokovi plaćanja u stvari znače da je neko potrošio novac i ne može da plati svoje dugove na vreme. U normalnim pravnim državama sud bi rešavao ovakve probleme, a zakon bi samo rešavao ekstremna pitanja, kaže Goran Kovačević, direktor Gomeksa

Kada je jednom našem privredniku, proizvođaču, došla delegacija iz stranog preduzeća da se upoznaju i dogovore saradnju, prvo ih je pitao „jeste li došli da kupujete ozbiljno, sa parama, ili bez para?"

Nakon skoro 10 godina od izbijanja krize, desetina i stotina miliona evra nenaplaćenih potraživanja i desetina hiljada zatvorenih preduzeća, biznis u Srbiji funkcioniše na principu „solarnog" plaćanja - pare na sunce. Ko plati avansno može da dobije robu, a poverenje da se plati odloženo, stiče se teško. Ali stvar je u tome da avansno plaćanje mogu da traže samo najbolja preduzeća, sa dobrim proizvodom koji ima veliku tražnju i uglavnom izvozno orijentisana. Osim stranih kompanija i nevelikog broja dobrih domaćih preduzeća, ogromna većina srpske privrede nije u takvom položaju.

Mala i srednja preduzeća nemaju izbora kada im veliki kupac zatraži rok plaćanja od 90 dana. Čak ni kada i posle ta tri meseca novac ne legne na račun, ne smeju da pokreću postupke sudske naplate (ako su uopšte dobili neko obezbeđenje kao što je menica), jer ako se zamere velikom kupcu, vrata za njihove proizvode se zauvek zatvaraju. Tipičan redosled stvari je nadanje da će se roba naplatiti, pa se onda uzimaju kratkoročni i vrlo skupi krediti sa kamatama od desetak i više odsto da bi se isplatile plate i finansirala nova proizvodnja. Kako je u Srbiji u prvoj polovini 2016. godine prosečan rok plaćanja između 120 i 140 dana, a neki čekaju i po 200 dana, neke firme sve ovo uspeju da prežive, ali mnoge moraju da stave ključ u bravu.

Glavni problem nepoverenje

Dugi rokovi plaćanja prouzrokuju veliku neefikasnost u ekonomiji, možda i nevidljivu na prvi pogled. To što je, recimo, rok plaćanja za isporučenu robu u Srbiji četiri puta duži nego u Austriji, znači i da za isto vreme austrijska firma može da napravi četiri puta više proizvodnih ciklusa i samim tim poveća promet, produktivnost i profit.

Reforma%20javnih%20finansija %2010%20klju%C4%8Dnih%20pitanja2

Drugi, možda još i veći problem koji nije lako izraziti u novcu ili brojkama je - nepoverenje. Bez poverenja ekonomija teško može funkcionisati, a u našem sistemu neplaćanja, spasavanja dužnika, finansijske nediscipline, poverenje je skoro sasvim nestalo, na šta ukazuje i primer našeg privrednika sa početka teksta. Taj nedostatak poverenja se odražava i kroz skuplje poslovanje. Kako objašnjava Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku, da bi se zaštitile od mogućnosti da ne naplate svoje potraživanje, firme angažuju faktoring i druge slične agencije koje odmah pošto kompanija pošalje robu i fakturu za nju, zovu dužnika i već od prvog dana ga podsećaju na rok plaćanja prema ugovoru i na taj način se trude da njihov klijent bude prvi u redu za naplatu.

„Ovo je veoma važno za kompanije koje posluju sa nekoliko stotina, hiljadu ili dve partnera, tj. distributera i prodavaca njihove robe, jer u proseku skoro 10 odsto potraživanja firme na godišnjem nivou ostane nenaplaćeno, zato što dužnici odlaze u stečaj. Oni odlaze u stečaj zbog objektivnih razloga i neuspeha u poslu, ali postoji i jedan procenat onih koji namerno odlaze u stečaj i vrše tipičnu prevaru svojih poslovnih partnera kojima su uzeli robu, a nisu je platili. Zato je veoma važno da kada te firme dospeju u blokadu koja prethodi stečaju, vaša firma bude prva među poveriocima, da bi tokom kasnijeg stečajnog postupka bar deo svog potraživanja namirila. Drugim rečima, ako dajete svoju robu drugima da je prodaju, morate u startu da smanjite mogućnost da ne naplatite potraživanje ili da ostanete prevareni. Takvo je realno poslovanje u Srbiji, morate dobro otvoriti oči i proveriti svaku firmu kojoj ćete dati robu, ili za nju izvršiti uslugu”, ističe Rajić.

Najgora finansijska disciplina

Svi pokazatelji finansijske discipline u Srbiji su među najgorima u Evropi. Na primer, po problematičnim kreditima (NPL) banaka od 20 odsto (a to je nakon ogromnih otpisa u 2015. godini) nalazimo se pri samom vrhu. Drugi pokazatelj je poreski dug. U Srbiji poreski dug iznosi oko 770 milijardi dinara, a pola od toga se računa kao nenaplativo, jer ga duguju preduzeća u stečaju, restrukturiranju, likvidaciji ili brisana iz APR-a. Osim toga, prethodnih decenija je država redovno izlazila dužnicima u susret reprogramima i otpisima kamata. Siva ekonomija u Srbiji iznosi oko 30 odsto BDP-a, po čemu smo takođe u vrhu.

Iako je prethodnih godina u javnosti apelovano sa svih strana da se nešto uradi po pitanju prisilnog kreditiranja velikih trgovaca od strane malih dobavljača, do donošenja zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama je došlo tek krajem 2012. godine. U martu 2011. godine je objavljeno da je Miroslav Mišković prodao Maksi belgijskom Delezu, a baš je ovaj trgovinski lanac koji je optuživan i za monopol (mada je to odbacila antimonopolska komisija) u javnosti važio za najvećeg dužnika dobavljačima. Dok su mesecima čekali da naplate robu koju su dali Maksiju, a ovaj je davno prodao i naplatio, uzimali su skupe kredite kako bi nastavili da proizvode i „hrane" Maksi, pa su mnogi tako i propali.

Zakon je napokon, posle višegodišnjeg bezrazložnog oklevanja, propisao obavezu da u komercijalnim transakcijama maksimalan rok plaćanja bude 60 dana, a u transakcijama između državnih institucija i privrede 45 dana. Do donošenja zakona prosečan rok plaćanja bio je preko 130 dana. Očigledno je da ovaj zakon ništa nije rešio osim donekle uvođenja reda u plaćanja javnog sektora, mada on i dalje važi za velikog dužnika.

Prema podacima Trezora Ministarstva finansija, prosečan rok plaćanja javnih subjekata je 39 dana. Takođe, prema registru koji vodi ovo ministarstvo, na dan 18. avgusta republičke i lokalne ustanove i škole su probile rok plaćanja u vrednosti većoj od 79 miliona evra i to u nešto više od 197.000 transakcija. Međutim, treba reći da na ovom spisku nema javnih preduzeća i lokalnih javnih preduzeća koja u stvari važe za najveće dužnike.

Pooštrene sankcije

Inače, Vlada je nedavno usvojila predlog novog zakona o finansiranju lokalnih samouprava po kome će biti smanjen iznos poreza na zarade koji ide lokalu u korist republičkog budžeta, pa se procenjuje da će se prihodi lokalnih samouprava smanjiti za 4,8 milijardi dinara. Ostaje da se vidi kako će ova promena uticati na sposobnost plaćanja obaveza od strane opština i pre svega lokalnih javnih preduzeća.

U Uniji poslodavaca Srbije ističu da u plaćanju na prvom mestu kasne država i javna preduzeća, a privrednici uglavnom ne kasne zato što neće da plate, već zato što nemaju odakle i tada se stvara začaran krug koji ne može da se prekine sve dok se ne poveća likvidnost privrede.

„Glavni generator nelikvidnosti privrede su javna preduzeća i država, jer kada je donet Zakon o izmirenju novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, 70 odsto dugovanja privatnom sektoru bila su potraživanja od države, najviše lokalnih javnih preduzeća, republičkih javnih preduzeća i državnih institucija. Ono što dodatno komplikuje situaciju je činjenica da preduzeća neće uvek da pokrenu postupak za izvršenje jer ne žele da izgube posao, a da bi ostala likvidna i premostila period dok ne naplate potraživanja (PDV i druge obaveze plaćanja državi ne trpe kašnjenje, a isto tako i zarade koje moraju da se isplate zaposlenima), dižu kratkoročne kredite sa kamatama od 12-14 odsto. Kada se ovome dodaju i krediti za održavanje poslovanja, jasno je zašto podaci NBS pokazuju da je učešće problematičnih kredita u privredi u prvom kvartalu u ukupnim kreditima iznosilo 20,8 odsto. Najveći problem, međutim, nastaje kada su potraživanja nenaplativa, a to se u našoj zemlji često dešava, posebno kada imamo na umu da je 55.000 preduzeća bilo u blokadi prošle godine, a 2.000 otišlo u stečaj”, kaže za „Novu ekonomiju" Boban Atanacković, predsednik Udruženja poslodavaca Srbije.

Država najveći problem

Pokazatelj da je država i dalje problem u lancu nelikvidnosti je i to što su najduži rokovi plaćanja u građevinarstvu, a tu je država najveći investitor. Firme zbog nedostatka posla pristaju na svakojake ucene i kašnjenja u plaćanju. Takođe, ovaj sektor zavisi od prodaje stanova, koja ide loše, pa je teško doći do novca kojim bi se platili dobavljači. Dragoljub Rajić podseća i da je ovo bila izborna godina, a tada se posebno opštine bace na infrastrukturne i komunalne radove, izgradnje i popravke, a onda to otplaćuju narednih godina.

Reforma%20javnih%20finansija %2010%20klju%C4%8Dnih%20pitanja

Prošle godine su donete dopune zakona o rokovima plaćanja koji je predvideo oštrije sankcije za prekršioce, tj. odgovorna lica u firmama kao i kaznu koju naplaćuje država (što je bila jedna od najvećih zamerki zakonu). Nadzor je poveren budžetskoj inspekciji za plaćanja javnog sektora i Poreskoj upravi za plaćanja između preduzeća. Stav upućenih je da ni ovo neće doneti nikakvo poboljšanje i to ne samo zbog toga što ove institucije kubure sa resursima za obavljanje svog osnovnog posla.

Prema podacima Unije poslodavaca Srbije, iako je zakon u svojim odredbama predvideo kazne za firme i direktore koji ne poštuju propisane rokove, ali i za gradonačelnike, ministre i druga odgovorna lica, nema informacija da li je od početka primene tih odredaba, odnosno od početka ove godine, inspekcija kaznila nekoga zbog nepoštovanja rokova plaćanja. Odgovor na pitanje koliko je prijava podnela budžetska inspekcija, nismo dobili od Ministarstva finansija.

Politička rešenja ekonomskih pitanja

Goran Kovačević, direktor trgovinske kuće Gomeks, ističe da su postojali i postoje ozbiljni razlozi za donošenje ovog zakona i oni se pre svega odnose na sprečavanje pojedinih učesnika u prometu koji na neki način imaju privilegovan položaj (država, javna preduzeća, monopolisti i sl.) da troškove svog neracionalnog poslovanja ne prebacuju na druge privredne subjekte.

„Ovo pitanje je čisto ekonomsko pitanje, a rešavanju se prišlo politički, jer je tajming donošenja zakona bio u nekoj vrsti političke kampanje. Produženi rokovi plaćanja u stvari znače da je neko potrošio novac i ne može da plati svoje dugove na vreme. U normalnim pravnim državama sud bi rešavao ovakve probleme, a zakon bi samo rešavao ekstremna pitanja (monopoli i sl.) i to pre svega preventivno. Da bi zakon bio realno sprovodljiv, bilo je potrebno rešiti ono pitanje finansijske „rupe" između ugovornih i stvarno ostvarenih rokova plaćanja. Tu se radilo o milijardama evra. Ovaj problem se mogao rešiti tako da oni koji duguju izvuku novac iz slamarice, ili da se zaduže kod banaka i plate svoj dug. To je bila nemoguća misija jer novac u slamaricama ne postoji, a većina dužnika nije imala kreditnu sposobnost da se zaduži za te sume novca”, objašnjava Kovačević.

Prema njegovim rečima, drugo rešenje je bilo da se od nekog dana „D" počne sa redovnim plaćanjem u skladu sa zakonom, a da se ranije nastali dug plati kroz neki reprogram u dogovorenom roku i u skladu sa realnim mogućnostima.

„Ni jedno ni drugo rešenje se nije primenilo, pa se ostalo na politikantskim pričama o dobrim proizvođačima i zlim trgovcima. Moj predlog je bio da se zakon odnosi samo na privredna društva koja imaju značajan uticaj na tržištu (npr. 15 odsto relevantnog tržišta) jer oni mogu da ucene dobavljače i na državna, javna preduzeća i lokane samouprave, jer kod njih ne postoji jasna pojedinačna odgovornost za neizvršavanje ugovorenih plaćanja”, kaže on.

Kreativno izbegavanje zakona

Država je pokušala da širokim zamahom reši sve probleme, imajući na umu velike trgovačke lance, ali je ispustila ogromnu raznolikost poslova koji se odnose na najrazličitije privredne grane, od medicine, građevine, pa do umetnosti.

Prema njegovim rečima, rokovi u sektoru FMCG (Fast moving consumer goods – netrajna potrošna roba) iznose 60 dana, u skladu sa zakonom, ali Gomeks u konkretnom slučaju u proseku plaća na 46 dana. On ističe da trgovci verovatno formalno ispunjavaju zakonske rokove plaćanja, ali u stvarnom životu većina je pronašla kreativne načine da ih produži.

Očigledno postoji problem, ali šta je njegov uzrok? Prema mišljenju Dragovana Milićevića, ekonomiste i vlasnika konsultantske firme, problem je što privreda nema para. Prosečno preduzeće u Srbiji je zaduženo za 196 odsto svog kapitala. Firme, ogromna većina, imaju hroničan nedostatak obrtnog kapitala i uglavnom poslovanje finansiraju iz kredita. Već godinama srpska privreda ostvaruje poslovne prihode veće od poslovnih rashoda, ali finansijski rashodi ih uništavaju i čine pozitivno poslovanje privrede (kao u 2015. godini) pre izuzetkom nego pravilom.

Prema podacima Narodne banke Srbije, zaključno sa 31. julom 2016. godine u blokadi je bilo 51.226 dužnika, od čega je 33.926 pravnih lica i 17.300 preduzetnika, sa ukupnim iznosom blokade od 301.904.700.530 dinara (2,45 milijardi evra) bez obračunate kamate. Od 51.226 blokiranih dužnika, njih 14.326 ima evidentiranu blokadu do 365 dana, 11.748 dužnika ima evidentiranu blokadu do 730 dana, a 25.152 dužnika imaju evidentiranu blokadu duže od 730 dana.

Stanovništvo bogatije od privrede

„Privreda nema rasta novčane mase, bar ne značajnijeg. U 2014. i 2015. godini prosečna novčana masa je bila gotovo indetična. Ova stagnacija je pre svega rezultat finansijskog položaja privrede kod banaka, odnosno velikog odliva novca iz sektora privrede u sektor banaka (samo po osnovu finansijskih rashoda iz privrede se u banke odlilo od 2006-2014. godine preko 35 milijardi evra)", objašnjava Dragoslav Milićević, dodajući da je stavka „ostali rashodi" iza koje se uglavnom kriju otpisi nenaplativih potraživanja u 2015. godini, prema podacima APR-a, iznosila 200 milijardi dinara.

U ovom trenutku privreda praktično raspolaže veoma oskudnim finansijskim sredstvima. Ta sredstva se nalaze na transakcionim depozitima (pandan štednji po viđenju stanovništva), dinarskim depozitima oročenim do godinu dana i deviznim depozitima preduzeća kod banaka. Dinarska sredstva cele privrede kod banaka iznose oko dve milijarde evra, a devizni depoziti još toliko. To je svega trećina ukupnih kratkoročnih sredstava koja se nalaze kod banaka ili, drugačije rečeno, stanovništvo ima dva puta više novca na računima kod banaka nego privreda. To je nedovoljno za normalno funkcionisanje, s obzirom na to da novac predstavlja krvotok ekonomije i jasno je da se privreda guši u nedostatku likvidnosti, koja ne dolazi ni od strane države, odnosno centralne banke, ni od strane komercijalnih banaka. Ovo takođe znači da se ne može očekivati da se donošenjem jednog zakona reši sistemski problem cele privrede.

Rokovi plaćanja po granama

Prosečan rok plaćanja u privredi iznosi oko 130 dana. Najduže se čeka na naplatu robe i usluga u građevinarstvu. Na primer, za građevinski materijal se čeka po 185 dana u proseku, a za naplatu izvršenih građevinskih radova 175 dana.

Najkraći rokovi su u turizmu i ugostiteljstvu - 56 dana, a pre svega u bankarstvu, svega sedam dana, ali banke imaju privilegiju da mogu da potraživanje automatski skinu sa računa dužnika.

Trgovina, posebno veliki trgovinski lanci koji su pre nekoliko godina prosto mleli male dobavljače sa rokovima i do 250 dana, unekoliko se upristojila sa plaćanjima. Prosečan rok plaćanja u trgovini je oko 90 dana. Dragovan Milićević je za „Novu ekonomiju" izračunao rokove plaćanja najvećih trgovinskih lanaca na osnovu njihovih bilansa u 2015. godini i oni iznose: DIS 90 dana, Univerexport 97 dana, Merkator i Idea 91 dan i Maksi 81 dan.

Prosek rokova plaćanja u Evropi

Prema podacima međunarodne kompanije EOS za naplatu potraživanja u Evropi, prosečno 23 odsto potraživanja se ne naplati na vreme. Najmanje takvih probijanja rokova ima u Nemačkoj - 17 odsto, a najviše u Grčkoj 28 odsto, Rumuniji i Bugarskoj 27 odsto, Rusiji i Mađarskoj 26 odsto, Hrvatskoj 22 odsto.

Međutim, u Evropi je prosečan rok plaćanja 36 dana, od toga u Zapadnoj Evropi 33 dana, a u Istočnoj Evropi 38 dana.


eu logo*Ovaj projekat "Reforma javnih finansija – 10 ključnih pitanja” finansira Evropska unija kroz program "Jačanje slobode medija u Srbiji” kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Ovaj projekat podržao je i National Endowment for Democracy (NED). Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost Business Info Group, izdavača Nove ekonomije I ni na koji način ne odražava stavove I mišljenja Evriopske unije ili National Endowment for Democracy

Komentari

  Dodaj komentar
  • Nema komentara

Ostali tekstovi

5429cedd192a054487defe996ffac9e7

Koliko su srpski privredni sudovi (ne)efikasni

Svaki spor između dva privredna subjekta može se završiti na sudu i efikasnost, doslednost i pravednost sudija često predstavljaju razliku između toga da li će neki biznis propasti ili opstati. Pre...

Broj 36, decembar 2016. Detaljnije
Politika, biznis i loši krediti

Politika, biznis i loši krediti

Propast četiri državne banke koštala je državu više od 800 miliona evra, ali ovaj proces nije završen jer su prethodnih godina sve banke čiji je vlasnik država, beležile gubitke Javne finansije pr...

Broj 34, oktobar 2016. Detaljnije
Reforma javnih finansija  10 ključnih pitanja

Nije teško prodati, teško je naplatiti

Ovo je čisto ekonomsko pitanje, a rešava se politički, jer je tajming donošenja zakona bio u nekoj vrsti političke kampanje. Produženi rokovi plaćanja u stvari znače da je neko potrošio novac i ne ...

Broj 33, septembar 2016. Detaljnije
priv.sporovi u Srb. prva

Šta usporava privredne sporove?

I u novom izveštaju Evropske komisije stare kritike na račun pravosuđa u Srbiji. Nedovoljna efikasnost i politički uticaj na treću granu vlasti, dugo trajanje postupaka i neizvesnost presuda, osnov...

Detaljnije
Iz firme u firmu, iz duga u još veći

„Registar loših direktora“

Na ovom spisku naći će se svi koji budu osuđeni zbog privrednih prestupa, utaje poreza ili protiv kojih neka od više od 30 inspekcija donese rešenje. U registru će se naći samo aktivna rešenja i na...

Broj 32, jul - avgust 2016. Detaljnije
Netransparentni ugovori sa investitorima

Dugačak niz problematičnih poslova

Iako zakonodavni okvir predviđa da se koriste javne i transparentne procedure kod državnog ugovoranja (zakon o javnim nabavkama, zakoni o privatizaciji i stečaju kao i drugi propisi), vlast često d...

Broj 31, jun 2016. Detaljnije
Reforma javnih finansija   10 ključnih pitanja

Batina koja nekog udari, a nekog preskoči

Porezi u Srbiji su na nivou proseka u Evropi, ali javne usluge koje se za njih dobijaju su loše. Neracionalne i komplikovane administrativne procedure i parafiskalni nameti čine sistem neizvesnim i...

Broj 30, maj 2016 Detaljnije