Politika, biznis i loši krediti

Broj 34, oktobar 2016. 0
Politika, biznis i loši krediti

Propast četiri državne banke koštala je državu više od 800 miliona evra, ali ovaj proces nije završen jer su prethodnih godina sve banke čiji je vlasnik država, beležile gubitke

Javne finansije preživele su pravi brodolom od izbijanja svetske finansijske krize 2008. godine, a ako bi veličina te propasti mogla da se izrazi jednim brojem, to bi svakako bio rast javnog duga od 16 milijardi evra. Na kraju 2008. godine javni dug je iznosio 8,8 milijardi evra i bio 28,3 odsto BDP-a, da bi na kraju 2015. godine on bio gotovo utrostručen na 24,8 milijardi evra (76 odsto BDP-a).

Razlozi za ovo su brojni, ali uglavnom se svode na pad privredne aktivnosti, pad poreskih prihoda i rast javnih rashoda, katastrofalno poslovanje javnih preduzeća, bačene pare na subvencionisanje društvenih preduzeća, i možda će zvučati kao da im nije mesto u ovom društvu – banaka.

Naime, bankarski sektor je još od stečaja četiri velike državne banke 2001. godine i otvaranja tržišta za strane banke važio za najuredniji, najreformisaniji i najzdraviji deo srpske ekonomije. Ovo nije bila samohvalisavost srpskih vlasti, već su ovakve ocene davale i međunarodne finansijske institucije u svojim izveštajima.

E takav bankarski sektor, odnosno onaj deo koji je bio u državnom vlasništvu, delimičnom ili potpunom, od 2009. godine i izbijanja krize do danas koštao je državu, direktno kroz republički budžet, preko pokrajinskog budžeta, javnih preduzeća i državnih fondova, više od 800 miliona evra. Konačnu računicu je teško napraviti i zbog toga što su različite institucije davale novac, ali i zato što stečajevi ovih banaka nisu gotovi, pa se još ne zna šta će država naplatiti iz stečaja. Ovde se ne računaju gubici kapitala malih akcionara ovih banaka.

U javnosti je jedan od najpoznatijih stečaj Agrobanke, u kojoj je država bila najveći pojedinačni akcionar sa 20 odsto vlasništva. Propast ove banke je koštala skoro 400 miliona evra, mada je manji deo ove sume možda naplativ iz stečajne mase.

Razvojna banka Vojvodine (RVB), nastala preuzimanjem potpuno urušene Metals banke od strane Izvršnog veća Vojvodine, dokapitalizovana je što od Vlade Vojvodine, što od republičkih vlasti, sa oko 150 miliona evra.

U Privrednu banku Beograd (PBB) u kojoj je država bila vlasnik 65 odsto akcija, država je „sipala" 18 miliona evra (oko dve milijarde dinara) u vidu dokapitalizacije. Sve tri banke su završile tako što su njihova zdrava imovina i depoziti, kao i minijaturna Privredna banka Pančevo, završili pripojeni Poštanskoj štedionici, dok se nenaplativi krediti nalaze u stečajnoj masi.

Međutim, ceh koji su poreski obveznici platili za banke ne završava se samo na ove tri, mada se samo u vezi sa njima vode sudski postupci pokrenuti od Tužilaštva za organizovani kriminal. Naime, državu su poprilično koštale i banke koje nisu ugašene, kao na primer Srpska banka: ona je na kraju 2014. godine zabeležila gubitak od 136,6 miliona evra koji je nadoknadila država dokapitalizacijom od 10 milijardi dinara, a prema nekim tvrdnjama u medijima i državno preduzeće SDPR Jugoimport je izdvojilo oko 3,6 milijardi dinara, kako bi ova banka preživela i nastavila postojanje kao banka namenske industrije.

Tu su još neke male banke sa državnim direktnim ili indirektnim učešćem sa relativno velikim gubicima, poput bivše Dunav, a sada MTS banke (u vlasništvu Telekoma Srbija) koja je u 2013, 2014. i 2015. godini zabeležila ukupan gubitak od 17,2 miliona evra. Ovu banku, koja je bila u vlasništvu Dunav osiguranja, preuzeo je Telekom i tom prilikom platio 10 milijardi dinara. Gubici su nastavili da se gomilaju i nakon preuzimanja.

Tu je i Jubmes banka koja i dalje deluje stabilno, ali je tokom 2014. i 2015. godine zabeležila ukupan gubitak od skoro 20 miliona evra. Na kraju, tu je i pravi kapitalac, najveća banka u državnom i domaćem vlasništvu i druga najveća banka na tržištu, Komercijalna banka. Ona je u 2015. godini zabeležila šokantan gubitak od 52 miliona evra, pre svega zbog otpisa loših kredita. Taman kada su svi mislili da su bilansi banke očišćeni, u prvom polugodištu 2016. usledila je još jedna tura ispravki loših plasmana, pa je za pola godine napravljen gubitak od 21,5 miliona evra. Možda gubici Komercijalne neće biti plaćeni iz budžeta (srazmerno vlasništvu države od 41,7 odsto) ali će svakako uticati na smanjenje vrednosti prilikom privatizacije koja se očekuje naredne godine.

Ukupnom računu treba dodati i 85 miliona evra isplaćenog osiguranja za depozite u propaloj privatnoj Univerzal banci, koje je isplaćeno iz Fonda za osiguranje depozita pri Agenciji za osiguranje depozita.

Kako ističe Goran Radosavljević, profesor na FEFA-a i državni sekretar u Ministarstvu finansija, tokom 2011. i dela 2012. godine, proces koji je počeo sa stečajem četiri državne banke nije završen.

„Završeno je samo ono što nije moglo da funkcioniše. Ima još puno NPL-ova u bankama. Takođe ima veoma mnogo skrivenih NPL-ova, jer banke često refinansiraju jedna drugoj kredite za koje znaju da su nenaplativi, kako ne bi iskazale gubitke. To je teško dokazati. Banke su svesne da sede na velikom broju NPL-ova i doći će vreme kada će morati da se čiste. To se sada dešava sa Komercijalnom bankom. Znamo da su banke bile mnogo izložene prema nekim kompanijama kao što je Farmakom, koji je otišao u bankrot. Radi se o stotinama miliona evra. To će banke morati da iščiste iz bilansa, jer neće imati ko da im vrati te kredite. To nije specifično samo za Srbiju, slično se desilo čitavoj Evropi. Ono što je možda specifično za Srbiju, treba da se vidi šta je rezultat krize, a šta kriminalnih radnji. Čini mi se da to još nije dovoljno istraženo, pogotovo kod državnih banaka", ocenjuje Radosavljević.

Ono što se iz optužnica u slučajevima Agrobanke, PBB i RVB protiv ukupno 33 osobe i iz svedočenja optuženih na sudskim pretresima može zaključiti, jeste da su ove banke teško kršile procedure i pravila nametnuta baš da bi se smanjio rizik. Političari i/ili politika bili su upleteni u odluke o tome kome će i kako biti odobreni krediti i zakazale su državne institucije koje su imale obavezu da kontrolišu poslovanje banaka, od Narodne banke Srbije odgovorne za finansijsku stabilnost, do Ministarstva finansija koje je bilo nominalni predstavnik državnog vlasništva u bankama.

U nekim slučajevima se i na prvi pogled vidi da se radi o kriminalu. Kako objašnjava Radosavljević na osnovu uvida u neke kredite Agrobanke i RVB, ako neka firma samo na menice dobije 10 miliona evra kredita, znate da je to kriminal.

Politika,%20biznis%20i%20lo%C5%A1i%20krediti

„Ne postoji teoretski način da koliko god firma bila velika, u vreme kada su banke bile restriktivne u davanju kredita, neko odobri toliko para bez garancije. I ti kolaterali su posebna priča. Ako ste procenili neki kolateral u istočnoj Srbiji na tri miliona evra, znate da nešto nije u redu, jer prosto tamo nema objekta koji toliko vredi, osim RTB-a Bor. Procenjivanje tih kolaterala je bilo neverovatno. Cene nekretnina jesu pale u međuvremenu, ali da li su baš pale tri ili pet puta, to je na organima da utvrde", napominje Radosavljević.

U tom smislu, mada nije bila najveća, Privredna banka Beograd prilično slikovito opisuje kako se radilo u bankama. Nedavno je počelo suđenje za sedmoro optuženih, među njima i Miroslavu Bogićeviću Mikoju, vlasniku koncerna Farmakom Šabac, ne tako davno jedne od najvećih privatnih kompanija u Srbiji, koja je od 12. septembra 2014. godine u stečaju, a u čijem sastavu su se nalazile i Fabrika akumulatora Sombor, Mlekara Šabac i nekoliko rudnika koji su prema procenama vredeli oko 2,5 milijardi evra. Ovaj koncern sa svim povezanim licima ostao je dužan bankama preko 400 miliona evra, a bio je i jedan od najvećih dužnika za porez.

Pored njega optužen je i Miodrag Salai, predsednik IO PBB i još pet osoba iz banke i Farmakoma. da su od marta 2012. do marta 2013. godine sa 32 sporna kredita pribavili protivpravnu imovinsku korist koncernu Farmakom MB iz Šapca od 3,4 milijarde dinara i naneli štetu PBB 3,5 milijardi dinara (oko 30 miliona evra).

Privredna banka Beograd

Prema optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal, Bogićević i Salai su se dogovorili da nastave kreditiranje Farmakoma i to preko novoosnovanih firmi povezanih sa njim, iako je izloženost banke prema Farmakomu i njegovim povezanim licima dostigla 92 odsto kapitala, a u martu 2013. i svih 321,6 odsto kapitala. Prema Zakonu o bankama, dozvoljena maksimalna izloženost prema jednom klijentu iznosi 25 odsto kapitala.

Ove firme, koje su najčešće bile osnivane na adresama na kojima su prijavljene druge Bogićevićeve firme, odmah po prijemu novca iz banke prosleđivale su ga na račune Farmakoma. Tužilaštvo za organizovani kriminal je identifikovalo 18 takvih preduzeća, od toga osam novoosnovanih, koja su služila za transfer novca PBB ka Farmakomu, zaobilazeći pravila i NBS i interna pravila banke. Od 18 preduzeća koja su dobila zajmove od ukupno 3,5 milijardi dinara (više od 30 miliona evra) samo jedno je vratilo kredit u iznosu od 38 miliona dinara.

Da stvar bude gora, u trenutku odobravanja nekih od ovih kredita, na primer 31. decembra 2012. godine, koeficijent adekvatnosti kapitala banke bio je negativan -10,73 odsto. Poređenja radi, minimum propisan od strane NBS bio je 12 odsto.

Sama preduzeća kojima su odobravani krediti bila su uglavnom novoosnovana, bez kreditnog rejtinga, sa malim ili nikakvim prometom i sa svega nekoliko zaposlenih. Krediti su puštani na osnovu biznis planova, a u nekoliko slučajeva biznis planovi su dostavljeni tek nakon što je kredit već pušten.

Svaki vlasnik ili direktor preduzeća koje je tražilo kredit od banke zna koliko je teško tj. nemoguće da ovakva firma dobije kredit, a posebno u milionskim iznosima u evrima.

Bogićević se nije zadržao samo na domaćim bankama, već se zaduživao i direktno u inostranstvu. Tako je 18. decembra 2012. godine pozajmio od Amsterdam trejd banke 25 miliona evra, a kao obezbeđenje dao je hipoteku na rudnik olova i cinka Suva ruda u Raškoj. U vezi sa ovim zajmom nedavno se u javnosti pojavila tvrdnja da program otplate kredita nije bio po propisima i da NBS nije htela da ga odobri sve dok se nije desio sastanak između guvernera NBS Jorgovanke Tabaković i Bogićevića, nakon čega je kredit dozvoljen.

Prema svedočenju Miodraga Salaija, na suđenju koje je nedavno započelo, Bogićević je postao klijent PBB 2011. godine na preporuku tadašnjeg premijera iz redova DS-a Mirka Cvetkovića. Dve godine kasnije, kada je već PBB postala talac Farmakoma, 2013. godine tadašnji savetnik potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića Siniša Mali i državni sekretar u Ministarstvu finansija Ivica Kojić, prema dokumentima koje je objavio dnevni list Danas, sazivaju sastanak sa svim bankama poveriocima Farmakoma, njih petnaestak, među kojima su sve državne i više privatnih stranih banaka, gde ih nagovaraju da sačekaju sa naplatom potraživanja od Farmakoma, jer će država pomoći ovoj kompaniji da nastavi proizvodnju i vrati dugove.

Međutim, odmah nakon tog sastanka dve strane banke, Sberbank i Findomestik banka, iako prema tvrdnjama Bogićevića njihovi krediti nisu dospeli, aktiviraju menice, nakon čega sve banke staju u red za naplatu, a svi računi kompanija u okviru koncerna bivaju blokirani. Sve banke osim PBB, pošto je UO banke u martu 2013. zabranio blokiranje računa i aktiviranje garancija nad Farmakomom, jer je prema rečima Salaija to bio projekat sa državnom podrškom. U svoju odbranu Bogićević je tužilaštvu izjavio da je njegova kompanija od osnivanja od raznih banaka pozajmila ukupno oko milijardu evra i da je bankama platio sveukupno oko 180 miliona evra kamata i vratio 780 miliona evra glavnice.

On je izjavio da koncern nije imao problema sa izmirivanjem obaveza sve dok mu računi nisu blokirani i da, iako se obratio za pomoć Ministarstvu finansija i NBS, niko nije reagovao. Takođe, ističe da PBB nije ništa uradila da naplati svoja potraživanja od momenta blokade u aprilu 2013. godine, do stečaja banke godinu i po dana kasnije, kao i da „zbog interesa određenih ljudi da unište ovo privredno društvo ništa nije urađeno po pitanju vraćanja duga bankama". Bogićević je rekao i da je ponudio PBB zalogu nad delom imovine koncerna čiji su rudnici, prema njegovim rečima, procenjeni na 2,5 do 2,7 milijardi dolara vrednosti. Međutim, to je UO banke odbio.

Na kraju, Bogićević je izjavio i da je u avgustu 2014. godine zaključio sporazum sa investitorima iz Švajcarske, po kome je trebalo da otkupe sve rudnike koncerna Farmakom MB za 500 miliona evra i sporazum je trebalo da se realizuje 15. septembra te godine. Međutim, Privredni sud u Valjevu je tri dana pre toga pokrenuo stečaj nad koncernom i prema tvrdnjama Bogićevića, to je urađeno „namerno u cilju uništenja ovog privrednog društva".

Agrobanka

Agrobanka je jedina od propalih banaka koja je proglašena za sistemsku banku, što znači da bi njen bankrot mogao uzdrmati ceo bankarski sistem.

Propast ove banke obavijena je kontroverzama, počevši od toga kako je otkriveno da je banka u problemima.

Prema polugodišnjim bilansima (banke su u obavezi da NBS šalju kvartalne bilanse) Agrobanka je imala dobit na polovini 2011. godine od 438 miliona dinara (nešto više od četiri miliona evra). Kada su objavljeni bilansi za treći kvartal, video se gubitak od 2,2 milijarde dinara. Zatim je u javnosti počelo da se priča o problemima Agrobanke, da bi se utvrdilo da je ova banka godinu završila sa gubitkom od skoro 30 milijardi dinara.

Narodna banka je dugo oklevala sa objavljivanjem bilansa ove banke pod izgovorom da čeka reviziju (mada se inače objavljuju nerevidirani izveštaji) da bi na svom sajtu okačila finansijske izveštaje Agrobanke za celu 2011. godinu, a ubrzo zatim ga skinula sa sajta.

Radosavljević ističe da je kao državni sekretar u Ministarstvu finansija prvi put čuo da postoji neki problem u bankarskom sektoru u septembru 2011. godine.

„Do tada je na papiru sve bilo fenomenalno. Postojao je redovan izveštaj NBS iz maja te godine po kome su banke odlično kapitalizovane, da su sve preko 12%, a neke čak i dosta iznad toga. Tokom leta se dešavala kriza u grčkim bankama i rađena je analiza uticaja na grčke banke u Srbiji, ali i na ceo bankarski sektor. U septembru nas pozivaju na sastanak u NBS, gde nam saopštavaju da Agrobanka ima koeficijent kapitalne adekvatnosti 0,76 (zakonski minimum je 12 odsto, prim. nov.), da su gubici nekih 200 ili 300 miliona evra itd. Pritom šestomesečni finansijski izveštaj pokazuje dobit ove banke. Priča se svodila na to da su loše procenjeni kolaterali. NBS je radila procene kolaterala nekih velikih kredita i videla da je tu sve promašeno, da postoje ogromni gubici. Kasnije se uvedene vanredne mere i izvršene dodatne kontrole", objašnjava Radosavljević.

Politika,%20biznis%20i%20lo%C5%A1i%20krediti2

Kada se desio problem sa Agrobankom, koju je NBS procenila kao sistemsku banku, što znači da njen krah može značajno da utiče na ceo bankarski sektor, u Ministarstvu je rađena analiza mogućih načina rešenja tog problema. Jedan od mogućih načina bio je da akcionari dokapitalizuju banku. Država je bila vlasnik 20 odsto i nikada nije do kraja sprovedena procedura dokapitalizacije posle koje je trebalo da ima 25 odsto vlasništva, ali je ostala najveći pojedinačni akcionar.

Druga opcija je bila da se banka pošalje u stečaj i ugasi. Treća varijanta je bila pravljenje neke privremene most-banke u koju bi bila prebačena zdrava aktiva, da se spase što može da se spasava, a ostalo da ide u stečaj.

„U konsultacijama sa NBS, MMF-om i drugim institucijama, mi smo imali prilično jednostavan izbor. Da smo pustili stečaj, sa garantovanim depozitima do 50.000 evra, država bi morala da plati 350 miliona evra štednje. To je direktni trošak. Indirektni trošak: zamislite da je banka koja je do juče nudila 12 posto kamate na štednju i bila jedna od stubova sistema, odjednom propala. To je moglo da pokrene juriš na banke i da izazove kolaps u celom bankarskom sistemu. To nije dolazilo u obzir", kaže Radosavljević.

„Dokapitalizacija – razgovarali smo sa akcionarima i oni su rekli da nemaju para, država sa svoje strane nije htela da dokapitalizuje celu banku, a da ostane vlasnik 20 odsto, dok ostali akcionari nisu hteli da izgube svoje učešće. Nije nađen zajednički jezik. Preostalo je treće rešenje, napravljena je Nova Agrobanka, u nju je preneto ono što je valjalo, u stvari trebalo je tako da bude, ali je prebačeno sve. Bilo je tu i politike, nije se smelo dozvoliti da polovina ljudi ostane bez posla, a išli su izbori. Sistemski je urađeno jedino što je moglo, a to je potvrđeno i kasnije kad je promenjena vlast, jer je nastavljeno po tom modelu. Na kraju, u roku od godinu dana, banka je nestala bez velikih potresa, ljudi su sačuvali poverenje, nisu se uplašili za svoje depozite", napominje Radosavljević.

Prema podacima Agencije za osiguranje depozita, Fond za osiguranje depozita je za saniranje Agrobanke uplatio pet miliona evra, a odobren je i kratkoročni kredit za likvidnost od 25 miliona evra, koji je kasnije vraćen iz stečajne mase 2014. godine. Zatim je prilikom stvaranja Nove Agrobanke država emitovala dugoročne obveznice u vrednosti 85 miliona evra, koje su takođe ušle u stečajnu masu. Međutim, 281,4 miliona evra koji su uplaćeni Poštanskoj štedionici na ime depozita Agrobanke, otišlo je u nepovrat.

Na optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal u slučajevima vezanim za Agrobanku nalazi se 21 osoba, a među njima Dušan Antonić, dugogodišnji predsednik IO ove banke i Radoslav Lale Sekulić, u međuvremenu preminuli vlasnik Habit grupe i nekadašnji direktor savezne uprave carina od 1991. do 1995. godine.

U većoj aferi, preduzeća u vlasništvu Sekulića nisu vratila Agrobanci kredite u vrednosti oko 50 miliona evra. Prema optužnici, sve transakcije su dogovarali Sekulić i Antonić i njihovi najbliži saradnici, preskačući procedure i zaobilazeći protokole. Prema svedoćenju direktora za upravljanje rizicima u Agrobanci, ovaj sektor je imao samo dva zaposlena i faktički banka koja je imala skoro 300 miliona evra štednje, nije imala odeljenje za procenu rizika. Krediti su se odobravali i puštali u tečaj, da bi se naknadno sastavljala dokumentacija i ugovori antidatirali. Slično se dešavalo i u Habit grupi koja je imala veliki broj povezanih preduzeća čiji direktori, samo formalno pošto se ništa nisu pitali, čak nisu ni znali koliko im firme duguju Agrobanci, dok nije počela istraga Tužilaštva.

Na optužnici se nalaze i dva sudska veštaka koja su procenjivala tržišnu vrednost nekretnina koje su kasnije uzimane kao kolateral prilikom zajmova. Oni i u svojim izjavama priznaju da su podizali vrednost nekretnina kako bi se uklopili u ono što se od njih traži, pa onda ni ne čudi što je tako prenaduvana vrednost pala za nekoliko puta kada je trebalo aktivirati hipoteke nakon izbijanja krize.

Habitfarm je do pokretanja stečaja nad tom kompanijom 2011. godine ostao dužan Agrobanci oko 940 miliona dinara, Svis farmacija je ostala dužna 967 miliona dinara u trenutku uvođenja stečaja u januaru 2012. godine, Svis intermedikal, takođe u stečaju od marta 2012. godine, ostao je dužan 985,8 miliona dinara. Produkt trejd fajnans iz Beograda otišao je u stečaj bez ikakve imovine, sa dugom prema Agrobanci od preko 1,1 milijarde dinara nevraćene glavnice.

Vestern stajl Ivanjica je u trenutku stečaja bio dužan banci 240 miliona dinara, Merkuri internešnel 522 miliona dinara, firma Luton 455 miliona dinara i Novi dani iz Ivanjice 102 miliona dinara.

U svojoj izjavi tužiocu Dušan Antonić je tvrdio da je sve do polovine 2011. godine banka radila odlično, bila likvidna i da je imala oko 20 odsto NPL zbog svetske ekonomske krize koja je razorila privredu. On je takođe tvrdio da su sve procedure prilikom odobravanja kredita ispoštovane, a još prilikom gašenja Agrobanke tvrdio je da su mere NBS sprečile banku da posluje i reprogramira kredite, zbog čega je otišla u bankrot.

Razvojna banka Vojvodine

Razvojna banka Vojvodine nastala na ruševinama Metals banke, nekada druge najveće domaće banke, do svog okončanja bila je predmet burnih političkih rasprava. Ako računamo i Metals banku, čak tri upravljačke garniture ove banke završile su na optuženičkoj klupi. Prvo je 2011. godine podignuta optužnica protiv devet osoba, među kojima je i nekadašnji predsednik IO Metals banke Ananije Pavićević, zato što su odobravani krediti bez obezbeđenja i tako oštećena banka za 1,9 milijardi dinara. Zatim je optužen i osuđen Srđan Petrović, privremeni upravnik Metals banke, zbog pranja novca, a u vezi sa firmama preko kojih je Darko Šarić kupovao zemlju i preduzeća po Vojvodini. I konačno je 2014. godine podignuta optužnica protiv članova izvršnog odbora Razvojne banke Vojvodine, kao i Dušana Borovice i Željka Jovovića i njihovih saradnika, da su od jula 2010. do oktobra 2012. godine pribavili 3,5 milijardi dinara protivpravne koristi firmama Dušana Borovice (2,7 milijarde dinara) i Željka Jovovića (800 miliona dinara) dajući kredite i garancije bez valjanog obezbeđenja, iako su bili već prezaduženi.

U vezi sa RVB ponavlja se ista priča o zaobilaženju procedura od strane čelnih ljudi banke prilikom odobravanja kredita, ali je daleko zanimljivija politička igranka koja je trajala dok je banka išla ka stečaju.

Naime, ova banka je postala predmet okršaja pokrajinske vlasti oličene u DS i Bojanu Pajtiću i novoformirane vlade 2012. godine, u kojoj je premijer bio Ivica Dačić, ministar finansija Mlađan Dinkić, a prvi potpredsednik vlade i predsednik najveće partije Aleksandar Vučić.

Skoro godinu dana trajali su pokušaji pokrajinskih vlasti da u Metals banku uguraju još 15 milijardi dinara kroz dokapitalizaciju, nakon već bačenih 15 milijardi, dok su s druge strane predstavnici republičkih vlasti zdušno rasterivali klijente banke izjavama o malverzacijama, propasti, pretnjama zatvorom, da je čak i guverner NBS Jorgovanka Tabaković reagovala saopštenjem da političari svojim izjavama ugrožavaju finansijsku stabilnost. Na kraju u aprilu 2013. godine banka koja je imala procenat nenaplativih kredita čak 75 odsto, ugašena je a imovina i depoziti prebačeni u Poštansku štedionicu.

Radosavljević ističe da je greška bila što Razvojna banka Vojvodine nije odmah zatvorena.

„Ja sam se za to zalagao, ali to rešenje nije usvojeno. Država, Vojvodina i centralna vlast, u tom trenutku je potrošila desetak milijardi dinara da dokapitalizuje banku za koju se znalo da je mrtva. Vukli su stare NPL-ove još od Metals banke, a nakon toga ponovo su odobravani loši plasmani. Manje bi koštalo da je oterana u stečaj, zato što je država bila najveći akcionar, manje je štednje bilo nego u Agrobanci, depoziti su uglavnom bili od državnih javnih preduzeća i opština. Iz čisto političkih razloga banka nije odmah ugašena", zaključuje Radosavljević.

Na kraju, postavlja se pitanje da li smo nešto naučili iz propasti banaka, drugog u poslednjih 15 godina i da li će možda za 15 ili 20 godina doći na red novi krug pljačke preko banaka.

Đorđe Đukić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i sam nekadašnji dugogodišnji član UO jedne domaće banke, ističe: „Nakon likvidacije četiri velike banke, protiv čega sam ja u to vreme bio, mi posle 15 godina imamo novi krug propasti državnih banaka.

Da li smo nešto naučili? Zaključujem da u Srbiji sve prolazi nekažnjeno, a da su pojedini ekonomisti koji su na javnoj sceni branili taj koncept dugi niz godina bili na važnim mestima u državnim upravljačkim strukturama koje su formirale najrazličitije koalicije".

U teoriji postoji četvorostruki mehanizam kontrole banke, koji bi trebalo da spreči malverzacije.

„Najbolji mehanizam kontrole je diversifikacija vlasništva i kvalitetan menadžment koji radi u interesu svih vlasnika. Takav menadžment čuva banku od vlasnika. Takođe, mehanizam kontrole je i trgovanje akcijama banke na berzi, jer onda svi investitori mogu da ocene poslovanje te banke. Treći mehanizam kontrole su nezavisni članovi UO i četvrti je eksterna revizija. Kontrola od starne NBS je u tom slučaju samo korektivni faktor. Nažalost, ovakvog četvorostrukog zaštitnog mehanizma u Srbiji više nema. On je najbolji i za male akcionare, koji umesto štednje računaju na dividendu. AIK banka je bila takva dok Grci nisu izašli iz banke i krenuo proces koncentracije vlasništva, uz saglasnost NBS", napominje Đukić, dodajući da su Vlada i Ministarstvo finansija, koji su predlagali članove UO u državnim bankama, bili indolentni prema imenovanjima ljudi koji predstavljaju državu.

„Postoje formalni uslovi za imenovanje članova UO, kao što je iskustvo iz oblasti finansija. Ali to je često samo fraza. Ako pogledate biografije članova Upravnih odbora propalih banaka, videćete da su ti ljudi uglavnom bili nekompetentni za bankarsko poslovanje. To što je neko ekonomista koji se bavi trgovinom ili je profesor fakulteta u oblasti menadžmenta, ne znači da ima elementarna znanja o tome kako funkcioniše upravljanje rizicima u banci. Zanimljivo je u slučaju Komercijalne banke, kroz čije se odbore prošetao veliki broj ljudi, da su u UO sedeli i predstavnici EBRD i drugih stranih fondova. Pitanje je zašto oni nisu reagovali i stopirali imenovanje raznih ljudi koje su predlagale vladajuće političke partije i zašto su bili ikebane u tim odborima. Sve će se platiti nižom prodajnom cenom u odnosu na cenu koju bi država mogla da postigne da se nije tako radilo", upozorava Đukić.

Inače, protiv članova UO nijedne banke nije pokrenut neki sudski postupak, a jedina kazna im je to što je NBS donela odluku da više ne mogu biti izabrani za UO neke banke ponovo. Ostaje pitanje da li je to dovoljna kazna za nečinjenje i nerad u svom poslu, uz pozamašne naknade za članstvo UO od 300.000-400.000 dinara mesečno.


eu logo*Ovaj projekat "Reforma javnih finansija – 10 ključnih pitanja” finansira Evropska unija kroz program "Jačanje slobode medija u Srbiji” kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Ovaj projekat podržao je i National Endowment for Democracy (NED). Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost Business Info Group, izdavača Nove ekonomije I ni na koji način ne odražava stavove I mišljenja Evriopske unije ili National Endowment for Democracy

Komentari

  Dodaj komentar
  • Nema komentara

Ostali tekstovi

5429cedd192a054487defe996ffac9e7

Koliko su srpski privredni sudovi (ne)efikasni

Svaki spor između dva privredna subjekta može se završiti na sudu i efikasnost, doslednost i pravednost sudija često predstavljaju razliku između toga da li će neki biznis propasti ili opstati. Pre...

Broj 36, decembar 2016. Detaljnije
Politika, biznis i loši krediti

Politika, biznis i loši krediti

Propast četiri državne banke koštala je državu više od 800 miliona evra, ali ovaj proces nije završen jer su prethodnih godina sve banke čiji je vlasnik država, beležile gubitke Javne finansije pr...

Broj 34, oktobar 2016. Detaljnije
Reforma javnih finansija  10 ključnih pitanja

Nije teško prodati, teško je naplatiti

Ovo je čisto ekonomsko pitanje, a rešava se politički, jer je tajming donošenja zakona bio u nekoj vrsti političke kampanje. Produženi rokovi plaćanja u stvari znače da je neko potrošio novac i ne ...

Broj 33, septembar 2016. Detaljnije
priv.sporovi u Srb. prva

Šta usporava privredne sporove?

I u novom izveštaju Evropske komisije stare kritike na račun pravosuđa u Srbiji. Nedovoljna efikasnost i politički uticaj na treću granu vlasti, dugo trajanje postupaka i neizvesnost presuda, osnov...

Detaljnije
Iz firme u firmu, iz duga u još veći

„Registar loših direktora“

Na ovom spisku naći će se svi koji budu osuđeni zbog privrednih prestupa, utaje poreza ili protiv kojih neka od više od 30 inspekcija donese rešenje. U registru će se naći samo aktivna rešenja i na...

Broj 32, jul - avgust 2016. Detaljnije
Netransparentni ugovori sa investitorima

Dugačak niz problematičnih poslova

Iako zakonodavni okvir predviđa da se koriste javne i transparentne procedure kod državnog ugovoranja (zakon o javnim nabavkama, zakoni o privatizaciji i stečaju kao i drugi propisi), vlast često d...

Broj 31, jun 2016. Detaljnije
Reforma javnih finansija   10 ključnih pitanja

Batina koja nekog udari, a nekog preskoči

Porezi u Srbiji su na nivou proseka u Evropi, ali javne usluge koje se za njih dobijaju su loše. Neracionalne i komplikovane administrativne procedure i parafiskalni nameti čine sistem neizvesnim i...

Broj 30, maj 2016 Detaljnije