Putovanje u Izrael u delikatnom trenutku

Čemu lažni optimizam, svet je otišao dođavola

  • Broj 51, jun 2018

  • Jelica Stojančić

  • 0

Mi smo u Jerusalim otputovali u jeku kontroverzi. U aprilu. A posle je došao još složeniji maj. Za jun ne znam... 

Predsednik Donald Tramp ispunjava želje izraelskog lobija, otvorio je  američku ambasadu u Jerusalimu. Nastavljeni protesti Palestinaca. Krvavi sukobi u Gazi. Poginula najmanje 52 Palestinca, ranjeno 2.400 osoba u sukobima sa izraelskom vojskom. Ministarstvo spoljnih poslova: srpski diplomata nije bio na prijemu u Jerusalimu (koji je izraelski premijer Benjamin Netanijahu organizovao dan uoči  otvaranja američke ambasade u Jerusalimu), Izraelska "Igračka”, pobednička pesma Evrovizije... neki su od majskih naslova u srpskim novinama.

U aprilu je "The Jerusalem Post lite" posvetio naslovnicu izraelsko-američkoj glumici, rediteljki, producentkinji Natali Portman (Leon/Profesionalac, Crni labud, Zvezdani ratovi/Napad klonova). Oskarovka je odbila da u junu dođe  u rodni Jerusalim da primi prestižnu nagradu "Genezis” za afirmaciju Izraela, jer će na svečanoj ceremoniji govoriti premijer Netanijahu.

"Ako se pojavim, izgledalo bi kao da podržavam njegovu politiku. Zbog toga što mi je stalo do Izraela moram da dignem svoj glas protiv nasilja, korupcije, nejednakosti i zloupotrebe moći”, objavila je, između ostalog, na društvenim mrežama. A izraelski ministri kritikovali su njen potez tvrdeći da svojim izjavama hrani najgore neprijatelje.

Od Beograda, direktnim letom za bezmalo tri sata si na Mediteranu, u Tel Avivu, a za nešto jače od pola sata u Jerusalimu. Dođeš da se inspirišeš, da potražiš odgovore, da prepoznaš delove iz bestselera zvanog Biblija. To ti je kao putovanje u poznato sa nepoznatim posledicama. Znaš kakav si otišao, a pitanje je kakav ćeš se vratiti. Nikad dovoljno samoanalize i autorefleksije, što bi rekla moj drugarica. U stvari, da bi shvatio kako planeta funkcioniše, moraš da odletiš na prapočetak, u centar sveta, odnosno do "pupka sveta”. Ako je otvoren za javnost. Mislim pupak tj. omfalos, ali o tom potom. I na izvesan način, ti u Svetoj zemlji progledaš, osvestiš nesvesno, sa nekom unutrašnjom mirnoćom posmatraš mehanizam funkcionisanja sistema koji se upražnjava već hiljadama godina. Svet titra, tenzija je konstanta. Što rekao jedan pravoslavni pop u Jerusalimu, biće skoro propast sveta. To je neminovno. I nije video ništa loše u svojoj glasno izgovorenoj zastrašujućoj misli. A kad sam ga zamolila da unese malo optimizma, pitao je čemu lažni optimizam, budimo realni. Svet je otišao dođavola, raspada se, nestaje, uporno je mantrao, varirao temu, kao da mu je neki prekidač na izdisaju ili kao da je vidovnjak, pa ponavlja scene koje mu se u tom snoviđenju javljaju. Hm, ja sam hronični optimista, ali kao da sam zapatila neizlečivi pesimizam. Sigurno će proći ko sve što prođe.   

U stvari, nanovo shvatiš da svako mesto ima svoju tajnu koja ne izlazi iz kruga upućenih. Tako i Jerusalim. Ima stvari o kojima se ne priča ili se govore u uskom krugu ili napišu tako da niko ne pročita ili pročita, ali redove prihvati kao sveti sakrament, kanon. U praksi spoznaš kako funkcioniše filozofija status quo. Ne diraj. Ne kvari. Ne remeti. Poglavari Crkve svetog groba su u februaru 2018. na tri dana zatvorili vrata najveće hrišćanske svetinje u znak protesta protiv novoustanovljenih im poreskih nameta i zakona kojima bi se državi dozvolilo da konfiskuje zemlju koju je crkva prodala.

"Reč je o sistematskom napadu bez presedana protiv hrišćana u Svetoj zemlji. Modifikovanje taksa predstavlja još jedan pokušaj slabljenja hrišćanskog prisustva u Jerusalimu”, istakli su grčki, jermenski i katolički crkveni lideri.  Zavladala je panika globalnih razmera zbog nepopularnog poteza, tih zamandaljenih dveri.  Hiljade ljudi u februaru su ostale utužene pred masivnim drvenim vratima hrama. Svetina se iz dana u dan uvećavala, jer su u talasima stizale nove grupe hodočasnika. Država je popustila, svet je nastavio da se vrti oko svoje ose. Mir Božiji se vratio među pastvu. Crkveni poglavari su se u međuvremenu rastrčali po svetu, žaleći se na vlasti u Jerusalimu i papa se oglasio zahtevajući da se poštuje status kvo u Svetoj zemlji.

Kad se hrišćani upute u Jerusalim, požure da obiđu Hristov grob, Jevreji da vide Zapadni zid ili Zid plača, već kako ko preferira da kaže, a muslimani idu do Al Akse i zlatne Kupole na steni (Dom of the Rock). 

Pisac Herman Melvil nazvao je Crkvu svetog vaskrsenja ili Crkvu svetog groba „bolesnom prevarom". Ko zna šta je autor Mobi Dika u svojoj naivnosti očekivao u njegovom 19. veku. Sve ti je to rekla-kazala, ako hoćeš veruj, ako nećeš čudi se, nema ljutnje. Otuda je jasno što postoji nebrojeno tumačenja istog, vodećih religija i varijacija na osnovnu temu. Imaš mit uvijen u mit, a on ukoričen u zbirku legendi, gde jedna drugu stižu, nema kraja, sve je novi početak. Uzmi ili ostavi. Slavni književnik Mark Tven je bio još ciničniji, kazao je: "Neće biti drugog dolaska. Hrist je jedanput bio u Jerusalimu i neće se više vraćati".  Džordž Bernard Šo je cionistima savetovao da kod pojedinih svetinja istaknu tablu sa natpisom: "Ne trudite se da zastanete na ovom mestu, ono nije autentično.” 

Zbunilo me je što izgleda ne postoji  "zvanična" domaća verzija imena svetilišta, te se koriste i naziv Crkva vaskrsenja Gospodnjeg i Hram groba Gospodnjeg. U okviru ove crkve su i Hristov grob i Golgota ili Kalvarija, Adamov grob, Omfalos ili Centar sveta, kuvuklija itd. Kuvuklija je pećina u kojoj je bilo položeno telo Hristovo i u kojoj se sada nalazi kapelica od četiri kvadratna metra. Najveća zanimljivost je vezana za Veliku subotu (dan pred Vaskrs) kada tokom službe pravoslavni patrijarh, u pratnji dva sveštenika, ulazi u malenu pećinu sa svećama koje pale blagodatni oganj. Neki kažu da se to dešava samo pravoslavnima. Oganj se potom predaje svim vernicima u crkvi.

Ali, krenimo redom. Postoji (velika) crkva, a u njoj (manja) crkva, a u njoj Hristov grob. I to nije sve. U produžetku male crkve gde je grob, izranja neka zbunjujuća instalacija sa ceradom. Ispostavlja se da skriva deo kamena sa Hristovog groba. Crkvicu drže Kopti. Pominjem tek da se shvati koji je gužvanjac u crkvi, koliko senzacija sa svih strana, a narod nadire, čeka, govore se svi živući jezici, peva se i na mrtvim jezicima, vlada neka neizreciva radost među ljudima, caruju vera, ljubav i nada, neki kolektivni trans se manifestuje u diskretnoj formi, uglavnom kroz kratke spontane horske nastupe organizovanih grupa hodočasnika, pa se taj poj ženskih i muških vokala razleže prostorom i prija slušanje uvežbanih glasova. Ponekada ljudski tok zastane jer stiže neka visoka sveštena delegacija i oni imaju prednost nad drugima, svojim zvanjem i odorama i obično dvadesetak minuta drže službu s pevanjem/pojanjem i čitanjem delova svetih knjiga, a kad odu, vreva se nastavlja, nervoza nestrpljenja stišava.        

Crkva Hristovog groba od jutra do večeri je pod opsadom hodočasnika. I staro i mlado, svih boja i rasa, sa povezima na glavi, bez marama, u dugim haljinama, suknjama, pantalonama, hrli do groba Božijeg sina. Čeka se sat, nekad i dva, da grčki sveštenik propusti pet, šest ljudi istovremeno u odaju sa kamenim kovčegom. Ako neko pretera sa posetom, lupka u neki metal da ga zveketom zamoli da skrati molitve i poklonjenje i ustupi mesto drugima. 

Do Golgote se penješ strmim stepenicama kao na prvi, drugi sprat neke zgrade. I ponovo čekaš u beskrajnom redu da vidiš udubljeni kamen u koji je, kažu, bio poboden krst na kojem je bio razapet Božiji sin. Onda siđeš izlizanim kamenim stepenicama do podnožja i probijaš se kroz masu sveta koja ljubi, dotiče,  provlači raznu odeću po kamenu na koji je Hrist položen kad je skinut sa krsta. U blizini je i Adamov grob i čuvena ikona Bogorodice sa malim Isusom, i ikone koje su Romanovi poklonili crkvi i kamena skulptura, materijalizovani „pupak sveta".

A ako bi da bliže osmotriš svetinje, naiđeš na prepreku. Na ulaz navučeni težak drveni sto kojim ti slikovito poručuje „no pasaran". Ali, simpatični čuvar ili odaja ili stola, ko bi ga znao, pita odakle smo. Kažemo iz Srbije. Srbije? Vi možete da prođete, imate dva minuta. I pušta nas da sami tumaramo prostorom i do mile volje fotografišemo, pipamo šta nam je drago. Pitamo zašto je zatvoreno, kaže ne zna, možda da neko ne ukrade zlatne ikone Romanovih. Kasnije se kod jednog upućenog Jermenina raspitujemo u čemu je tajna, što je prostor zatvoren. Kaže, ne pitajte mene, pitajte Grke. I ti tu na najsvetijem od svih mesta sa gorčinom spoznaš da nema mira pod kapom nebeskom, da nema mira u hramu Božijem.

Svi ljuti na nekoga, pa teraju inat. Grčka crkva je najglavnija od svih crkava, drži najveći deo prostora. Onda slede Jermeni, pa pomalo katolici i Kopti još diskretnije. I nema nikoga više. I niko ne da ni pedalj, ma šta pedalj, ni milimetar svoje zemlje. Taknuto-maknuto.

Srpskih poseda kažu nema, bilo nekad sad se pripoveda. Sveti Sava je navodno od Saracena kupio salu Hristove tajne, odnosno poslednje večere. Pitao koliko košta, oni rekli da zlatnim dukatima pokriješ pod, Nemanjić platio i dobio šta je tražio. Posle o imovini nije imao ko da brine, država propala. Moj drug istoričar, prof. Univerziteta, nešto vrti glavom, sve mu je to sumnjivo, više misli da nije bilo tako nego da jeste, ali nema veze, uklapa se u zbirku mitova. A neki su mi popovi u Jerusalimu rekli da bi iz Beograda mogle neke pare državne ili crkvene da se namene Svetoj zemlji i za milion-dva evra pazari neka kućica i otvori nešto srpsko. Možda skrenu neke donacije za Hram Svetog Save i investiraju tamo gde je prvi srpski patrijarh već ulagao. Čudni su putevi Gospodnji…

A kad izađeš iz Crkve Hristovog groba i prođeš zidine Starog grada, kroz severnu kapiju, zvanu Damask, možeš da obiđeš Hristov grob.

Kakav Hristov grob, zar ga nismo upravo posetili ????!!!!

Da, to potencijalno  jeste Spasiteljev kameni grob, al’ postoji i drugi, kažu, a o njemu od 1894. brinu Anglikanci. Ne tvrde da je njihov originalan, ali ukazuju da činjenicu da jedna stena nedaleko od "njihovog" Hristovog poslednjeg počinka, podseća na lobanju, a  „golgota" na hebrejskom znači lobanja. "Usredsredite se", kaže vodič, "ono su oči, nos, usta". I ti obratiš pažnju na stenu (iznad autobuske stanice) i zakleo bi se prepoznaješ šta ti se sugeriše. Čovek je povodljivo biće. Podseti me epizoda sa dva groba na komšinicu jedne rođake, staru damu  koja je slavila oba Božića, kad su je pitali zašto, odgovarala je: „Otkud znam koji je pravi."

Ali, vratimo se Starom gradu, koji zauzima otprilike jedan kvadratni kilometar, opasan je zidinama i podeljen na četiri kvarta- grčki, jermenski, jevrejski i muslimanski. Zidine su podignute u prvoj polovini 16. veka, na zahtev otomanskog sultana Sulejmana Veličanstvenog, pre toga su tu bile neke druge i tako redom do davnih dana. U grad se ulazi kroz nekoliko kapija - Jafa, Lavlja, Damask, Nova… Hodočasnici i turisti ne mare za razlike u kvartovima.

Žure da vide šta su naumili i za šta su aranžmane uplatili i nemaju vreme za dangubljenje. Penju se odlučno gore-dole po brdovitom terenu, kupuju relikvije - krstove od maslinovog drveta svih veličina, svetu vodu iz reke Jordan, svetu zemlju jerusalimsku, tamjan, sveće, Hristov venac od trnja akacije, savremene i stare keramičke pločice iz Jermenije, Irana, začine razne - sumak, šafran, cimet, pa  karkade iz Egipta, tkanine, papuče, novčiće, antikvitete… Kao da je Ali-Baba umesto pećine otvorio tržni centar, pa te vabi i mami… 

Gde god se okreneš, progovara istorija. I jedino kad se uputiš ka Zidu plača  i do muslimanskih svetinja, prolaziš kroz rigoroznu skener kontrolu. Ostalo je opuštenije. Mada ti svuda primećuješ prisustvo sile, uniformisanu vojsku i policiju pod oružjem, u dvojkama, trojkama. U Jerusalimu masovno, u Tel Avivu sporadično. Sveti grad godišnje poseti oko četiri miliona turista.

I svi naravno pohode Stari grad. Iz Starog grada pruža se pogled na Maslinovu goru, a na strmoj padini planine nalazi se i jedno od najstarijih aktivnih svetskih groblja, formirano pre oko tri hiljade godina, gde je za komad zemlje za ukop danas potrebno izdvojiti i milion dolara. Veruje se da će sahranjeni u ovoj svetoj grudi na Sudnji dan ustati iz groba i moći da posmatraju ulazak mesije u Jerusalim. Grob Absaloma, sina jevrejskog kralja Davida, jedan je od najstarijih i najposećenijih. Inače, u podnožju mitske gore tesno su nabijena i hrišćanska i muslimanska groblja. Razlog za ostaviti prah i pepeo baš tu i nigde drugo je isti za sve - čekanje na dolazak Svevišnjeg ma kako ga zvali. 

Sa Maslinove gore puca spektakularan pogled na grad, melem za oči, raj za fotografe. Spuštanje niz klizavu strmu planinu po kišnom danu je iskušenje, al’ da se savladati.  U Jerusalimu svega ima, ne stižeš čuda da se nagledaš, ali vuče te daljina. Nastojiš da dobaciš do Mrtvog mora, Masade, živahnog Tel Aviva sa Jafom, Vitlejema...

Za Vitlejem smo uhvatili gradski prevoz. Ako bi na put od desetak kilometara od Jerusalima krenuo sa nekom turističkom agencijom, uzeli bi ti stotinjak američkih dolara, po osobi, a ako pođeš  redovnom autobuskom linijom dođe oko dolar, pa ti proceni. Kad stigneš u Hristov rodni grad, situiran na palestinskoj teritoriji, žuriš da uhvatiš red da se spustiš do mesta gde se dete rodilo. Ljudi nervozni, jedva čekaju da se približe svetom mestu. Je l’ može malo dostojanstvenije, kakav je to način, buniš se i oni se malo primire jer do mesta rođenja treba se spustiti strmim stepenicama i možeš da stradaš ako krene stampedo. Ljudi se smiruju. Utišavaju. Provlačiš se kroz uski prolaz, napreduješ ka 14-tokrakoj srebrnoj zvezdi koja simboliše tačku dolaska na svet Spasioca. Pre mnogo vekova zvezda je bila zlatna, ali je ukradena, pa je srebro zamenilo. Čuvari crkve Hristovog rođenja su grčka i jermenska pravoslavna crkva i rimokatolici, a gardisti pećine rođenja su isključivo Grci.

Kad se pokloniš Hristu detetu, onda kreneš u profanije hodočašće, da obiđeš grafite internacionalne ikone, subverzivnog engleskog umetnika  Benksija (o čijoj sam velikoj izložbi u Amsterdamu za NE izvestila pre dve godine). Vitlejem je sav u brdima i padinama, a grafiti tajanstvenog uličnog umetnika razbacani po gradu, jedan visoko gore, drugi nisko dole. Suludo je izložbu na otvorenom forsirati peške. Taksi je spas. Na zidu garaže na benzinskoj pumpi možda jedan od najčuvenijih radova -  Bacač buketa cveća.

Demostrant sa maramom na licu čiji je Molotovljev koktel zapravo kita cveća. Buket i dalje deluje sveže, a mladić se nekako oljuštio, izbledeo, senka je moćnog originala. Slede Golub mira u panciru, pa Devojčica sa balonima. Devojčicu koja pretresa vojnika nismo videli. Da ne poveruješ u paradoks. Neki preduzetnik je oko zida sa kultnim stensilom (grafit slikan šablonom) izgradio suvenirnicu, "uhapsio” remek-delo i može se gledati samo kad je prodavnica otvorena.

Nama se nije dalo. I sad, ne znaš da li da vlasnika osuđuješ ili da mu posesivnost velikodušno oprostiš. Grafiti pod otvorenim nebom izloženi su propadanju, naletima vetra i peska, udarima kiše, a onaj u radnji sačuvan od agresije prirode, a možda i društva sklonog skrnavljenju. Bilo kako bilo, tragajući za Benksijem, shvatiš gde si, na Zapadnoj obali, u Palestini. Iskaču ispred tebe betonski zidovi devet metara visoki koji razdvajaju izraelski i palestinsku teritoriju. Benksijeva Devojčica sa crnim balonima u stvari pokušava da preleti zid. Kad ga kompletiraju, biće dugačak 708  kilometara. Izraelci ga smatraju bezbednosnom barijerom protiv terorizma, a Palestinci zidom rasne segregacije odnosno aparthejda.

Opet Jerusalim. Pa veličanstvena jordanska Petra, ali o tom drugom prilikom. Nikad kraja istraživačkom zanosu. Možda se jednog lepog dana vratimo u centar sveta. Mogu skeptici da pričaju šta hoće, ali u tom delu planete se nešto tektonski desilo, neko se spustio sa nebesa, da nije, ne bi se i dan-danas raspredalo o tome čega nije bilo. Neko nas posmatra….


pošaljite komentar

Nema komentara