Kolumna Bogdana Petrovića

Šamaranje opozicije

  • Broj 49, april 2018

  • Bogdan Petrović

  • 0

Izborne pobede u poslednjih nekoliko godina Aleksandar Vučić koristi kako bi uspostavio  autoritativan sistem rukovođenja državom. Nakon uklanjanja Tomislava Nikolića sa političke scene, ostao je praktično sam na vlasti, iako se još malo koprca Ivica Dačić, kome se  svakodnevno smanjuje manevarski prostor.

Politička debata sa opozicijom se guši i u medijima i u parlamentu. Rukovodstvo parlamenta sistematski zloupotrebljava ionako restriktivni poslovnik i ograničava i kažnjava opoziciju. Ni to vlasti nije dovoljno, pa se u parlamentu dešava i najgnusnije vređanje opozicionih poslanika, koje sprovodi poslanik SNS-a Marijan Rističević uz još nekoliko „junoša".
Pritisak na opoziciju preko nekoliko tabloida, koji su pod direktnom kontrolom vrha vlasti, dodatno zagađuje politički život. Opozicija nema pristup ni javnom servisu, osim u „strogo kontrolisanim" i ograničenim terminima, dok sa TV Pink maltene svakog dana idu napadi koji po pravilu prelaze granice dobrog ukusa, a imaju malo veze sa istinom.

„Topli zec" koji je priređen 2017. godine u kampanji za predsedničke izbore prema dvojici vodećih kandidata opozicije, Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću, trebalo je da posluži kao poslednje upozorenje opozicionim strankama da u ovako naopakom političkom okruženju izlaz treba tražiti kroz drugačije metode političke borbe. Napuštanje parlamenta bi bila jedna od mogućnosti, i to je teška politička odluka, ali time se vlasti uskraćuje legitimitet, otvara prostor za debatu sa vlastima oko izbornih uslova, parlamentarnog poslovnika, medijskog predstavljanja i čitavog niza drugih pitanja. Izgovor opozicionih poslanika da je parlament „jedini ventil" da nešto kažu javnosti pao je u vodu nakon debakla koji su ostvarili na martovskim izborima, na kojima nijedna stranka nije uspela, čak ni u koaliciji, da dobije 41.000 glasova i pređe cenzus za skupštinu Beograda. Ispostavilo se da njihove birače parlamentarni cirkus u kome učestvuju ne interesuje, te su ih zato i kaznili na izborima.

Fenomen Belog koji se 2017. godine pojavio ni iz čega, bez sredstava i izborne kampanje, i uspeo da osvoji fascinantnih 350.000 glasova trebalo je da bude poslednja opomena strankama da birači ne vide rešenje u stranačkom establišmentu koji ih predstavlja u Skupštini, niti da „cene" tu vrstu opozicionog delovanja.

Posle kampanje 2017. godine, koja je obilovala gnusnim napadima vlasti na Jankovića i Jeremića, kao relativni pobednik među opozicionim kandidatima, Saša Janković je (uz Jeremića) imao priliku (a i obavezu) da pozove stranke na napuštanje parlamenta. Međutim, Janković je pokazao nedostatak bilo kakvog koncepta i političkog talenta kada je dan nakon objave izbornih rezultata, „krajnje relaksirano" popio kafu sa akademikom Dušanom Teodorovićem i fotografiju postavio na društvene mreže. Janković je sa tom kafom po svemu sudeći okončao i političku karijeru kao ozbiljan činilac, a uskoro je okončao i saradnju sa akademikom Teodorovićem, koji se pretvorio u njegovog najvećeg kritičara.

Ohrabrena Vučićevom ubedljivom pobedom, ali još više odsustvom bilo kakve ozbiljne reakcije opozicije, vlast je počela još više da šamara poslanike i obesmišljava opoziciono delovanje. Iako skupštinski poslovnik opoziciji ostavlja minimalno vreme za raspravu, vlast je smislila dodatni način da ućutka i ponizi opozicione poslanike (kao da Rističević i kompanija nisu dovoljni da obesmisle njihove nastupe). Kako bi potrošili vreme za raspravu o amandmanima  (koja se ionako drži objedinjena za po 10-20 zakona, pa i više) vladini poslanici  počeli su da podnose po više stotina besmislenih amandmana. Taj recept primenjen je prvi put prilikom rasprave o budžetu za 2018. godinu, a ponovljen je i nakon izbora na martovskom  zasedanju.

Beogradski izbori su pokazali novi nivo manipulacija na koji je vlast spremna. Vlast je kreirala bar 15 fiktivnih lista,  pojavila se „dvojnička lista" Dosta je bilo, ekspresno su promenjeni lični podaci za Belog i slično, a u medijima je sprovedena prava tortura protiv dva vodeća opoziciona kandidata sa objavljivanjem čak i delova nekih njihovih dosijea. Sve to ponovo je otvorilo pitanje svrsishodnosti, ali i legitimiteta daljeg boravka opozicije u Skupštini, posebno što nijedna parlamentarna stranka nije prešla cenzus u Beogradu.

Ovog puta, umesto Jankovića, Dragan Đilas je trebalo da pozove opozicione stranke na napuštanje Skupštine – međutim, i on je svoj politički (ne)talenat pokazao odsustvom koncepcije za delovanje u narednom periodu, ali i zabranom da prorežimski mediji prisustvuju njegovoj pres-konferenciji. 



Nastavak teksta možete pročitati u 49. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara