Kolumna Mihaila Crnobrnje

Šta će nama nacionalni stadion

  • Broj 44, oktobar 2017

  • Prof. dr Mihailo Crnobrnja

  • 0

Ima tome skoro dve godine kad je tadašnji premijer Vučić najavio izgradnju nacionalnog stadiona. Nekoliko dana pre pisanja ovog teksta gradonačelnik je objavio da se kreće sa ovim projektom u 2018. godini. Pre nego što se krene sa projektom koji bi koštao oko 150 miliona evra valjalo bi još jednom razmotriti da li je ideja dobra, i to iz više aspekata.
Prvo, mada ne i najvažnije, postavlja se pitanje da li, pored dva velika stadiona, Beogradu zaista treba još jedan? Kad i koliko će se koristiti? Ima li uopšte mogućnosti da se isplati? Zagovornike izgradnje koji ističu da ćemo najzad imati stadion na kojem će se moći igrati utakmice Evrokupova pitam: koliko se takvih utakmica očekuje? Možda dvadesetak u narednih 10 godina. Sasvim nedovoljno da se amortizuje novi stadion. Doduše, pominje se i mogućnost da se sredstva namaknu i prodajom dresova i suvenira, ali taj izvor prihoda ne bih da ozbiljno komentarišem. Pominje se i mogućnost da na ovom stadionu igraju i Zvezda i Partizan. A zašto bi, ako imaju svoje stadione?
Drugo, zašto država da bude graditelj i vlasnik stadiona? Da li u vreme kad se država izvlači iz poljoprivrede (PKB), farmaceutike (Galenika), metalurgije (železara i bakar), telekoma (najava), treba pare usmeravati na gradnju stadiona? I ko je u ovoj priči svetao primer na koji možemo da se ugledamo? Da pogledamo samo fudbalske velesile: Marakana (Brazil), Vembli (Engleska) i Park prinčeva (Francuska) nisu nacionalni stadioni u smislu da je njihov vlasnik država. Zašto baš Srbija mora da ima držani nacionalni stadion?
Treće, zašto baš nacionalni sportski objekat u fudbalu? Šta se time poručuje ostalim sportovima, pre svega vaterpolu i košarci, sportovima koji su na međunarodnom planu daleko trofejniji od fudbala? Ovo su sportovi koji državi Srbiji donose prestiž i ugled, služe nam na ponos i njima bi daleko pre trebalo pomoći, ʺrevanširati seʺ, nego fudbalu. Teza koja se može čuti od zagovornika stadiona da je nepostojanje ovakvog, nacionalnog stadiona jedan od razloga slabijeg uspeha srpskih fudbalera, zamenjuje uzrok i posledicu, pa je ne vredi komentarisati.
Četvrto, da li su se prilikom odlučivanja o objektu od nacionalnog interesa pitali građani Srbije, ʺza koje se objekat i gradiʺ? Sumnjam, jer nisam ni video ni čuo da se tako nešto radi. Anketa jednog beogradskog medija koja je stalno otvorena na internetu pokazuje (doduše u ranoj fazi i sa malo ispitanika) da je odnos onih koji su protiv i onih koji su za otprilike 3:1. Možda je vreme da se posluša glas naroda, u ovom slučaju glas razuma.
Peto, i po mom mišljenju najvažnije, jeste pitanje koje se već nekoliko puta čulo: da li su se te pare mogle potrošiti na bolji način. U ekonomiji se to zove oportunitetni trošak, tj. čega se odričemo ulažući 150 miliona u sportski objekat. Spisak mogućnosti alternativne potrošnje je dosta dugačak: obdaništa, osnovne i srednje škole, domovi zdravlja, klinike, muzeji. Zašto je prioritet sportski objekat u zemlji u kojoj rekonstrukcija Narodnog muzeja (dakle nacionalnog objekta) ne može da se dovrši više od jedne decenije! 
Zašto se taj novac ne bi uložio u sektor informacione tehnologije, čime bi se povećala konkurentnost Srbije na svetskom tržištu? Pa manje je atraktivno. Stadion je stadion, vidljiv, na njemu se igraju utakmice, narod može da navija i da uživa. Informacione tehnologije donose boljitak - zapošljavanje i viši standard – nekako nevidljivo i bez urlanja, pardon navijanja. I to je, nažalost, ambijent u kojem se odlučuje o parama prikupljenim od naroda.
pošaljite komentar

Nema komentara