Kulturne navike: čitanje

Bahatost, pozajmljivanje i knjige na metar

  • Broj 37, januar-februar 2017.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Knjige sam, dok ih je bilo u kućnoj zbirci, pozajmljivala drugima šakom i kapom, retko očekujući da mi budu vraćene. Jer život vas često dovede pred svršen čin, pa naučite da se ne živcirate. S druge strane, neki vode privatne administrativne beleške o protoku izdanja, al’ ja sam te knjige velikodušno puštala da odu. Na slobodu

Čitanje za većinu sredovečnih građana Srbije dođe poput vickaste izreke „volim seks i rado ga se sećam". Čitanjem su ih uspavljivali, za njim su posezali u detinjstvu, u pubertetu, možda sve do fakulteta, a onda odustali, zamajani brigama. Retkima je navika ostala, a još manji broj je običaj preneo na mlađe naraštaje. Sad nam kažu da smo među nepismenijim narodima sveta. A bili smo onoliko napredni, ako tada naš obrazovni status nije preuveličavan.

Mene je čitanjem zadojila majka, premda nije spadala u najveće erudite. Strast je ohrabrila nastavnica u mlađim razredima osnovne, verujući da čovek vredi onoliko koliko zna. Tada sam izgradila ukus, sklonost ka lakšem štivu sa jakim svojstvima stila, ali i odnos prema knjigama. Iz biblioteke sam uzimala isključivo ona izdanja koja su prethodni korisnici obeležili porukama. Nisam marila za njihov sadržaj, sama potreba da ovde ostave trag, bila je dovoljna preporuka. One čiste, „bez išta", isključila bih automatski iz izbora.

Lično nisam ništa dodavala „pogovoru utisaka", ili jesam, samo u iznimnim situacijama. Ali, kako sam se sa knjigom družila, nad njom sam jela, s njom bih prilegla, vucala je svuda po torbama. Za mene je to bio izraz blisklosti koji me je, utemeljen u dugogodišnjoj praksi, docnije skupo stajao. Tada, kao članici biblioteke, to mi niko nije spočitavao.

Štaviše, iz tih javnih zbirki se pomalo i kraduckalo. Ne sećam se tačno načina za izbegavanje kazne usled nevraćanja pozajmljenog, ali je izvesno postojao. Kralo se i po knjižarama, a dosta i poklanjalo, uglavnom za rođendane. Ponešto se i kupovalo, pridodavalo knjigama „na metar", kakav su odnos prethodne generacije imale prema delima Andrića, Tolstoja, Dostojevskog... i često Moravije. Nabavljene na kredit, jednoličnih izdanja, krasile su dnevne sobe svakog pristojnog domaćinstva.

Bio je običaj da se kaže „gutam knjige", dok je moj pristup bio gustiranje. U tome me je podržao (ne znajući) neki poznati pisac koji je nekog ko se hvalio ovom vrstom alavosti poklopio: „Suština dobrog zdravlja nije u obilnoj ishrani, već u dobrom varenju". Moj literarni probavni trakt bio je za svaku pohvalu, pažen i mažen, ujednačeno namirivan, sa primerenim uslovima za apsorpciju hranljivih materija. Na tog pisca sam se često posle pozivala.

Ali, posle srednje škole, nastao je izvestan čitalački tajac. Godinama ništa nisam pipnula. Pred oči mi je izlazilo lice mog oca, sumnjičavog prema mojoj dečjoj i pubertetskoj navici, i njegov glas: „Videćeš ti kad se zaposliš, nećeš više imati vremena za te gluposti". Nisam se slagala, ali sam podlegla.

Na sajmove knjiga sam išla iz pomodarstva, a jedini lični razlog bio je obići štand sa ukrasnim tikvicama. Inače me je gužva smarala, a nisam verovala reklamama o specijalnim popustima. Već sam se s tom institucijom opekla, doduše na izložbi nameštaja, ali upravo a propo knjiga: sve izložene u sklopu ponuđenih regala, bile su falš, kartonske „kulise". Što sam shvatila u pokušaju protivpravnog prisvajanja.

Knjige sam, dok ih je bilo u kućnoj zbirci, pozajmljivala drugima šakom i kapom, retko očekujući da mi budu vraćene. Jer život vas često dovede pred svršen čin, pa naučite da se ne živcirate. S druge strane, neki vode privatne administrativne beleške o protoku izdanja, al’ ja sam te knjige velikodušno puštala da odu. Na slobodu.



Nastavak teksta možete pročitati u 37. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija

pošaljite komentar

Nema komentara