Da li je Srbiji potreban MMF

Brana od političkih iskušenja

  • Broj 46, decembar 2017

  • Dr. Goran Radosavljević

  • 0

Nedostatak investicija jedan je od ključnih problema za nedovoljan rast u Srbiji. Da bi Srbija imala rast od 5% godišnje u srednjem roku, procenjuje se da bi ukupne investicije trebalo da budu između 22 i 25% BDP. Trenutno su one na novou 14-16%, a u prethodnim godinama su bile još i manje. Sa takvim nivoom investicija, maksimalni potencijal rasta je 2-3% i to u kratkom roku


Početkom sledeće godine Srbija završava svoj peti aranžman sa MMF od 2001. godine. Ovaj aranžman, započet februara 2015. godine, po svemu sudeći biće uspešan. Dodatno, ekonomska situacija u svetu se poboljšava, kriza je, čini se, gotova, a Srbija ima objektivne pretpostavke za ekonomski napredak. Međutim, pojedini ekonomisti su skeptični da li je Srbija na održivoj putanji rasta i da li nam je možda neophodan novi aranžman sa MMF. U analizi koja sledi, probaćemo da damo pregled ekonomske situacije u kojoj se Srbija trenutno nalazi, da bismo, analizirajući pozitivne i negativne strane aranžmana sa MMF, došli do objektivnog odgovora na to pitanje.


Rezultati prethodnog aranžmana sa MMF

Odbor izvršnih direktora Međunarodnog monetarnog fonda, na sastanku održanom 23. februara 2015. godine, odobrio je Republici Srbiji stendbaj aranžman u iznosu od oko 1.168,5 miliona evra (200% kvote Republike Srbije u MMF), u trajanju od 36 meseci, kao podršku dogovorenom ekonomskom programu. Aranžman je zaključen iz predostrožnosti, što znači da Srbija nije nameravala da koristi sredstva, ali je ostavljena mogućnost da sredstva budu iskorišćena u slučaju platnobilansnih potreba zemlje. Kako je platni bilans bio stabilan, u prethodnom periodu nije bilo potrebe da se sredstva koriste.

Glavni ciljevi dogovorenog ekonomskog programa odnosili su se na jačanje javnih finansija, sprovođenje plana strukturnih reformi i povećanje stabilnosti finansijskog sektora. Ostvarivanje ovih ciljeva trebalo je da omogući rešavanje makroekonomskih neravnoteža, pre svega uspostavljanjem održivog nivoa javnog duga, odnosno njegovim smanjenjem počev od 2017. godine. Takođe, bilo je potrebno jačanje finansijskog sektora i njegove uloge u podsticanju privrednog rasta, kao i unapređenje konkurentnosti privrede. Na taj način stvorila bi se osnova za održivi privredni rast.

Kako bi se postigli ciljevi programa koji je podržan ovim aranžmanom, sprovedene su mere fiskalne konsolidacije, započete krajem 2014. godine. One su se odnosile na štednju u javnom sektoru i ograničenje državne pomoći državnim preduzećima. Na strani monetarne politike, predviđeno je bilo da se nastavi sa režimom inflacionog targetiranja, a da ublažavanje istog zavisi od rezultata fiskalne konsolidacije. Jedan od ciljeva je bilo i rešavanje pitanja problematičnih kredita. Rast NPL je delimično zaustavljen, a konsolidacija bankarskog sektora još traje.

Treći stub programa odnosio se na sprovođenje strukturnih reformi. To je neophodno radi obezbeđenja uslova za privredni rast. Ove reforme odnose se pre svega na rešavanje pitanja državnih preduzeća u smislu znatnog smanjenja njihovog broja, unapređenje konkurentnosti privrede i unapređenje poslovnog okruženja koje će omogućiti otvaranje novih radnih mesta. Oko ovog dela nije bilo značajnih pomaka, osim delimičnog rešavanja pitanja Železare (imovina je prodata, ali je kompanija sa nekoliko stotina miliona evra dugovanja ostala i nastavila da pravi gubitke).

Možemo reći da su dva od tri cilja aranžmana postignuta u velikoj meri. Smanjenje plata i penzija, uz rast prihodne strane budžeta, dovelo je do smanjenja deficita sa 6,8% pre aranžmana na oko 1,3% u 2016. godini, sa tendencijom daljeg smanjenja u 2017. godini (u prvih devet meseci ostvaren je suficit). Manji deficit i smanjenje troškova novog zaduživanja, usled pada kamatnih stopa na svetskom tržištu, doprineli su zaustavljanju rasta javnog duga. Ipak, ne možemo reći da je druga mera, smanjenje subvencija i pomoći državnim preduzećima, bila u potpunosti uspešna. Subvencije iz republičkog budžeta veće su nego pre aranžmana, dok su aktivirane garancije (usled neplaćanja indirektnih obaveza od strane javnih preduzeća) dostigle 40 milijardi dinara u 2016. godini (poređenja radi, veće su od kapitalnih izdataka iz budžeta). Dugovi javnih preduzeća se uprkos preuzimanju istih od strane države i dalje gomilaju, pa se postavlja pitanje dokle će to tako biti moguće i šta je granica održivosti.


Srbija u 2018. godini

Srbija ulazi u 2018. godinu sa niskim deficitom budžeta, zaustavljenim rastom javnog duga, rastom BDP od oko 2% i solidnim pretpostavkama za dalji rast. Istovremeno sa rastom, došlo je do smanjenja nezaposlenosti, inflacija je na niskom nivou, industrijska proizvodnja i izvoz rastu. Na prvi pogled reklo bi se da je Srbija na dobrom putu, makar što se tiče ekonomskih performansi. Ipak, postoje i određeni problemi. Jedan od mogućih problema je i završetak aranžmana sa MMF. Zašto? Navešćemo samo nekoliko ključnih razloga.



Nastavak teksta možete pročitati u 45. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara