Kostimograf Aleksandar Kovačević

Iščašene ideje i šnajdersko umeće

  • Broj 49, april 2018

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Ovaj 24-godišnji momak, student Tehnološko/metalurškog fakulteta, odsek za tehnologiju materijala, još kao srednjoškolac je naučio da šije. Odeću smatra delom identiteta i svakom komadu koji smisli, nadene ime. Modna pista za njega je, za sada, pozornica. Radio je kostime za alternativne predstave, a za neke ideje još se nisu stekli uslovi

Nikad nisam volela da ostavljam kaput na garderobi u pozorištu, iz različitih razloga. Ili da ne čekam red, ili da ne izgubim broj, ili da se što neprimetnije išunjam ako mi predstava bude dosadna.
Međutim, takav moj odnos dodatno je zakomplikovan poznanstvom sa Aleksandrom Kovačevićem, mladim kostimografom. Jedna od njegovih „luckastih" ideja je da u nekom budućem komadu obuče glumce tako što će pozajmiti sa garderobe ostavljene jakne i slično. To ne samo da bi stvorilo jaku interakciju između publike i ansambla, jer bi svako iz auditorijuma prepoznao svoj odevni predmet, već bi i iznedrilo razne čudne kostimografske kombinacije. Poput navlačenja rukava kao nogavica, recimo. Ko zna šta bi iz mojih džepova tada poispadalo?

Ali, za taj pionirski poduhvat u ovoj oblasti teatarske umetnosti još se nisu stekli uslovi, jer teško da ima reditelja koji bi se suočio sa mogućnošću da bude tužen od publike. Jer, ni publika nije spremna za revoluciju u scenskom odevanju. „Mnoge ideje treba da sačekaju da se ostvare", nije nestrpljiv Aleksandar, poučen iskustvom. Svestan da se treba čuvati mrzovolje što nešto nisi realizovao baš kad ti je palo na pamet.
Tako je čekala još jedna njegova zamisao, nikad viđena na ovim, ni mnogo širim prostorima. Za predstavu „Na Dan bezbednosti" Drama mental studija, Aleksandar je napravio kostime od kombuhe. Egzotične gljivice koja inače služi za podizanje imuniteta i kao eliksir večite mladosti.

„Čim mi je rediteljka i dramaturškinja Jelena Bogavac čitala tekst po kome je spremala komad, kombuha se nametnula kao idealno rešenje kostimografije, bolja od drugih biomaterijala", kaže Aleksa. Invazivna, sveproždiruća, osvajačica prostora i slabijih mikroorganizama, bila je odlična metafora da ilustruje totalitaristički režim, o čemu je komad govorio. I Jelena Bogavac je pristala, vazda spremna za eksperiment, makar i sa visokim rizikom po finalni proizvod."

A Aleksa je tu ideju imao odranije, od svog prvog samostalnog angažmana na predstavi „I konje ubijaju, zar ne?" Borisa Todorovića, odigrane pre neku godinu u Madlenijanumu, kada uzgoju kombuhe za potrebe teatra nije bilo ni vreme ni mesto. S druge strane, prostor „Garaže" kod Sajma, sav u nizu prizemnih kućica u poluraspadu, kao i prošlog leta kada je izveden „Na Dan bezbednosti", bio je u potpunosti adekvatan. „Napravili smo četiri bazena dimenzija dva sa metar i po, nasuli zeleni čaj i jabukovo sirće i dodali grudvu kombuhe", on šakama zaokružuje prostor veličine otvora tegle, ne bi li precizirao recept.
Bilo je toplo, što pogoduje razmnožavanju gljive, pa je svojom slinavom skramom ispunila bazene, a kiselkastim „mirisom" celu prostoriju. Aleksa je pažljivo odatle izvadio komade materijala, kad se skrama malo stvrdnula. Blago prosušena, postala je elastična kao žvaka, a presušena – krta, nepodobna za šivenje. Od tog „štofa" napravio je uniforme za mučitelje, istovetne, gotovo transparentne košulje, dok su žrtve tlačenja bile sve u tirkizu.



Nastavak teksta možete pročitati u 49. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara