Javni dug definisati Ustavom

Nadležni organi Republike Srbije već petu godinu krše Zakon o budžetskom sistemu. Javni dug Srbije gotovo je za 50 odsto veći od maksimuma koji predviđa propis koji je na snazi. 

Ovaj zakon, koji je predvideo jasna fiskalna pravila, usvojen je još 2010. godine. Predvideo je tada (i danas važeća) opšta fiskalna pravila: a) javni dug opšte države, bez obaveza po osnovu restitucije, ne sme biti veći od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda, a učešće godišnjeg fiskalnog deficita u srednjem roku iznosi jedan odsto BDP-a.

Ekonomista doc. dr Goran Radosavljević podseća da se još od 2011. godine, kada je javni dug prvi put prešao 45 % BDP-a Zakon o budžetskom sistemu konstantno krši.

„Od tada do danas javni dug je povećan na oko 72% BDP. Iako je rast duga ove godine, barem do sada, zaustavljen, biće potrebno mnogo vremena da se on vrati na nivo ispod 45%. Prema sadašnjim projekcijama iz Fiskalne strategije, koje podrazumevaju rast BDP od preko 3% u proseku nakon 2017. godine, javni dug će se vratiti na 45% BDP tek 2028. godine. Ono što jeste problem, to je činjenica da u Zakonu ne postoji kazna za njegovo kršenje i održavanje javnog duga na nivou preko 45% BDP u dužem vremenskom periodu. Jedina obaveza Vlade je da sačini plan i program vraćanja javnog duga na nivo ispod 45% BDP“, podseća doc. dr Radosavljević.

Na pitanje „Nove ekonomije“ čemu danas služi čl. 27 Zakona o budžetskom sistemu, koji ograničava visinu javnog duga na iznos koji je gotovo duplo viši danas nego u vreme donošenja ovog propisa, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Milojko Arsić kaže da utvrđena fiskalna pravila služe kako bi se otežala zloupotreba fiskalne politike od strane vlada. 

„Tačnije, ova pravila su uvedena kako bi se vlade podstakle da vode odgovornu i održivu fiskalnu politiku. Zakon ne predviđa krivičnu odgovornost članova vlade u slučaju kršenja fiskalnih pravila, ali se računa da će javnost na izborima kažnjavati lošu i nagrađivati dobru fiskalnu politiku. Naravno, u kom stepenu će se to događati, zavisi od iskustava glasača, njihovog razumevanja fiskalne politike, vrednosnih stavova i slično“, naglašava prof. Arsić.

On dodaje i da je zakonsko regulisanje pravila o fiskalnoj politici noviji fenomen.

„Pre tri decenije ona su postojala u svega nekoliko zemalja, a sada se primenjuju u oko 90 zemalja širom sveta. Odsustvo krivične odgovornosti za kršenje fiskalnih pravila posledica je toga što se fiskalni rezultati, kao što su visina deficita ili javnog duga u kratkom i srednjem roku, samo jednim delom nalaze pod kontrolom vlade, dok se drugim delom nalaze pod uticajem kretanja u domaćoj privredi, na koja vlade samo indirektno mogu da utiču i svetskoj privredi, na koju vlade malih zemalja ne utiču“. 

Tako, na primer, kada je izbila kriza, fiskalni deficit u zemljama centralne i istočne Evrope je skočio sa 2,6 % BDP u 2008. godini na 6,5% u 2009. godini i to kao posledica pada privredne aktivnosti, a ne odluka vlada o porezima i rashodima. Utvrđivanje odgovornosti konkretne vlade je teško i zbog toga što postoji vremenski pomak između primene određene politike i njenih efekata, pa se zato može dogoditi da se posledice loših odluka jedne vlade ispolje u toku mandata druge vlade. Konačno, važno je da fiskalna pravila ne ugroze koncept demokratije, jer za loše odluke nije odgovorna samo vlada nego i Skupština, koja je izglasala sve zakone o budžetu i sve poreske zakone. U demokratskom društvu se Skupština, koja odražava volju naroda, ne može pozvati na odgovornost, ali joj se Ustavom ili nekim zakonima mogu postaviti ograničenja“, zaključuje prof. Arsić.

Fiskalna pravila, podseća on, predstavljaju novu zakonsku materiju, pa se i dalje traga za najboljim rešenjima, a zakoni kojima se oni regulišu se često menjaju.