Metode prodaje u privatizaciji

Jeftino i ne mnogo uspešno

  • Broj 50, maj 2018

  • Bogdan Petrović

  • 0

Kvalitet materijala koji su pripremali razni „stručnjaci" angažovani od strane samih preduzeća veoma je varirao. Oslanjanje na sama društvena preduzeća i njihovu „svest" i volju za saradnjom nije dalo adekvatne rezultate, pa se broj aukcija godinu dana posle usvajanja zakona mogao prebrojati prstima dve ruke

Postupak privatizacije počinjao je podnošenjem inicijative za privatizaciju, koju je podnosilo samo preduzeće, ili je podnosilo Ministarstvo privrede, što je bila praksa u najvećem broju slučajeva. Na osnovu inicijative, Agencija za privatizaciju je kontaktirala sa preduzećem koje je imalo obavezu da dostavi preliminarne podatke o poslovanju (tzv. prospekt) koji se objavljivao u dnevnom listu „Politika". Na osnovu prispelih pisama o namerama, kao i u zavisnosti od veličine i privrednog značaja, Agencija za privatizaciju je donosila odluku o privatizaciji metodom javnog tendera ili javne aukcije. Metoda javnog tendera određena je za nešto preko 250 preduzeća, a u postupku aukcijske privatizacije našlo se nešto manje od 2.500 preduzeća. Dešavalo se da se, usled određenih okolnosti, metoda privatizacije promeni, pa su neka preduzeća posle neuspelih pokušaja prodaje tenderskom metodom prodavana putem aukcije (bilo je i obrnutih primera).

Za najznačajnija industrijska preduzeća, koja su po pravilu imala dugove koji su prelazili vrednost kapitala, bilo je predviđeno restrukturiranje, koje je trebalo da pripremi preduzeće za privatizaciju metodom tendera ili aukcije. Priprema se najčešće sastojala od smanjivanja viškova zaposlenih putem socijalnih programa, otpisivanja dela dugova, izdvajanjem manjih celina iz velikih sistema i slično.

Aukcijska privatizacija

Za najveći broj preduzeća predviđena je bila aukcijska privatizacija. Kao metoda, aukcija je bila određivana za manje značajna preduzeća, postupak je trebalo da bude jednostavniji i brži od prodaje tenderskom metodom. Posle donošenja odluke o aukciji kao metodu, preduzeća su bila dužna da dostave Agenciji privatizacionu dokumentaciju – Program privatizacije sa procenom vrednosti kapitala, kao i statusnu dokumentaciju, podatke o vlasništvu nad nepokretnostima, informaciju o sudskim sporovima i slično.

Stručne službe Agencije su vršile kontrolu privatizacione dokumentacije, odnosno procenu vrednosti kapitala. U pitanju su bili iskusni službenici koji su uglavnom bili preuzeti iz nekadašnje Direkcije za procenu vrednosti kapitala.

Svrha kontrole privatizacione dokumentacije bila je da se utvrdi da li je obuhvaćena i opisana sva imovina (kao i sve obaveze) subjekta privatizacije, kako bi se kupcima predočilo što realnije stanje u preduzeću.

Kontrola dokumentacije nije bila nimalo formalna – i po više puta se tražilo od konsultanata ili samog preduzeća da dostavi odgovarajuće dokaze ili dopune dokumentacije. Preduzeća su morala pre svega da „urede" podatke iz sudskog registra (kapital pre svega), da dostave sve relevantne dokaze o vlasništvu, podatke o sudskim sporovima, kao i čitav niz drugih dokumenata koji su bili propisani odgovarajućom uredbom.

Najveći problem, kako se ispostavilo, bila je neuredna vlasnička dokumentacija o zemljištu i o objektima. Pravilo je bilo – što južnije to tužnije. Najurednija dokumentacija bila je u Vojvodini, a najgore je bilo na jugu zemlje. Na najvišem nivou dogovoreno je da se prioritet da upravo regulisanju vlasničke dokumentacije u saradnji sa Republičkim geodetskim zavodom (RGZ). U okviru RGZ-a formirana je posebna komisija RGZ koja je pripremala odgovarajuće izveštaje koji su prilagani u dokumentaciju. Tamo gde je uknjižba bila moguća, ona je i sprovođena pre privatizacije, odnosno, ispravljani su razni pogrešni upisi i slično.

Od preduzeće se tražilo da se prikaže i imovina razasuta po drugim republikama (posebno odmarališta na Jadranu), koja se obično vodila u „vanbilansnoj" aktivi.

Početak je bio težak i spor

Prioritet Agencije na početku je bila tenderska prodaja – sva pažnja je bila usmerena da bi prve tenderske privatizacije bile sprovedene što uspešnije (odabrane su kao probni balon tri cementare koje su bile veoma atraktivne za prodaju).

Aukcijsku privatizaciju sa druge strane nije pratila pompa niti su angažovani konsultanti koji bi pripremali dokumentaciju, odnosno očekivalo se da sama preduzeća dostave svu privatizacionu dokumentaciju Agenciji. Kako preduzeća nisu bila u stanju da sama pripreme dokumentaciju, morala su da angažuju konsultante radi procene kapitala, ti troškovi (reda par hiljada evra) su delovali destimulativno, i samo mali broj preduzeća se našao u postupku. Pored toga, kvalitet materijala koji su pripremali razni „stručnjaci" angažovani od strane samim preduzeća je veoma varirao. Oslanjanje na sama društvena preduzeća i njihovu „svest" i volju za saradnjom nije dalo adekvatne rezultate, pa se broj aukcija godinu dana posle usvajanja zakona mogao prebrojati prstima dve ruke. 



Nastavak teksta možete pročitati u 50. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara