Navike: svađe

Kad te uhvati da se izvičeš

  • Broj 53, septembar 2018.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Koliko sam samo puta bacala burmu u klozetsku šolju, u nameri da predočim bivšem mužu da mi je dosta svega. A onda venčani beleg odatle vadila i vraćala na prst, kao da se ništa nije dogodilo. Ali, mi smo bili ravni po temperamentu, pa su nas zvali „putujuće pozorište Nikoletić“. Sad sam naletela na ’ticu drugog soja. Tom mom novom čoveku svađe su bile noćna mora, al’ sam i njega uspela da obrlatim

Bije me glas među bliskim osobama da sam svađalica. Za to je zaslužan patern usvojen u detinjstvu, te smanjena moć samosavlađivanja koja se još naziva i „kratak fitilj“. Na kavge me nagoni i sujeta, želja da uvek „ispadnem pametna“ ili isteram svoje. Nekad se kačim samo zato što sam premorena. Da volim da upadam u prepirke saznaju kad-tad i oni što su me smatrali blagom i dragom dok se i pred njima nisam ogolila. Majka me je takvim stavom zadojila. Ona tek nije znala za taktičnost.

Pa bi me, kad sam ušla u pubertet i već postala svojeglava, u totalnoj histeriji izbacivala iz stana u hodnik zgrade, često i u gaćama i brushalteru. To me je ogrubelo i povećalo toleranciju na blamove, proširilo fond ružnih reči kojima prosto zasipam protivnike u zavadi. U mojoj svesti je ostalo zrnce savesti, pa se posle ponekad kajem i pokušavam da svoju naopaku ćud zauzdam. Za sada, bez bitnijeg rezultata. I dalje mi se oči iskolače, a žila iskoči na vratu kad zapadnem u konfliktnu situaciju. I dalje teško kapiram drugačije.

Ima u tome i dosta dramatizacije. Ona nastupa u trenutku kada bih s krajnjim naporom mogla i da stanem sa burnom argumentacijom. Koliko sam samo puta bacala burmu u klozetsku šolju, u nameri da predočim bivšem mužu da mi je dosta svega. A onda venčani beleg odatle vadila i vraćala na prst, kao da se ništa nije dogodilo. Ali, mi smo bili ravni po temperamentu, pa su nas zvali „putujuće pozorište Nikoletić“.

Sad sam naletela na ’ticu drugog soja. Tom mom novom čoveku svađe su bile noćna mora, al’ sam i njega uspela da obrlatim. Mic po mic, naučila sam ga da se ne povlači, jer to smatram snishođenjem i još više me iznervira, a odučila da sve razbije po kući kad prekardašim. Inače, ja ne razbijam stvari, šta su mi one krive što je on neku žensku prisnije pogledao, ili što je kakvu domaću obavezu zaboravio, ili protraćio novca preko svake mere...

Istini za volju, te scene ovako počinju: nešto mi sasvim drugo inicira neraspoloženje, pa stanem da po glavi muljam sećanja na razne prilike kad je on ispao nekorektan, što mi produbi indignaciju. Onda stignem kući i prosto uhvatim svoj pogled koji traži šta nije na svom mestu i oko čega mogu da svom partneru zakeram. On isprva trpi, ili mi odvraća besmislicama, a zna da nijedan odgovor ne može da me zadovolji, osim da se pokunji i prizna grešku, što njemu ne pada na pamet. Već ospe paljbu po meni, izvežban, za šta mu nikad ne ostajem dužna, sve sikćući: „A, ti?“

Rat se razbuktava od piskavog krešenda do prave artiljerije međusobnim prebacivanjem, a često i uvredama. Sve se završava mojom tvrdnjom da ne treba ni da budemo zajedno, a ne zna se u koliko sam se navrata pakovala i tobože ga ostavljala.

Nastavak teksta možete pročitati u 53. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara