Kolumna Dušana Pavlovića

Kako rešiti buku iz kafića

  • Broj 46, decembar 2017

  • Dušan Pavlović

  • 0

Svi znamo da tokom leta kafići sa baštama stvaraju buku koja smeta stanarima koji ranije ležu. Da li je pametnije da kafići u takvim situacijama zatvaraju vrata u ponoć ili da rade duže, ali da budu tiši? Ako zatvore vrata ranije, neće biti buke, ali neće biti ni zarade i zadovoljstva. Ako im dozvolimo da rade duže pod uslovom da sami reše pitanje buke, gosti će moći da produže zabavu, ugostitelji da dodatno zarade, a grad će imati više prihoda. Sadašnje rešenje po kome se vrata svih beogradskih kafića zaključavaju u ponoć svima stvara štetu u vidu propuštenog zadovoljstva, propuštene zarade ili propuštenih prihoda za gradsku kasu.

Po trenutnim gradskim propisima, svi lokali moraju da zaključaju svoja vrata u ponoć, a goste zamole da idu kući. Ovim se svakako rešava pitanje buke, ali se stvaraju novi problemi. Kada zaključa vrata u ponoć, kafić u kome bi gosti ostali još neko vreme, ima gubitak, odnosno propuštenu zaradu. Gubitak se stvara i kod gostiju. Oni koji uživaju u društvu prijatelja moraju da idu kući, gde više nije tako zabavno.

Beograd ima dugu tradiciju ugostiteljstva sa 2.600 pravnih lica i preko 10.000 zaposlenih u ovoj uslužnoj grani. Ranije zatvaranje kafića stvara značajan trošak propuštene prilike, koji, prema nekim računicama, u Beogradu iznosi oko 20% trenutno ostvarenog prometa, odnosno 5,3 milijarde dinara na godišnjem nivou. Ovo bi moglo da se izbegne ako bi se regulacija, umesto jednoobraznog rešenja za sve, oslonila na pametno regulisanje buke, odnosno  na pristup koji bi omogućio razliku između kafića koji mogu sami da reše pitanje buke i onih koji to ne mogu.

Stvaranje buke tokom noći stvara negativne eksterne efekte. Karakteristika negativnih eksternalija jeste da se deo troškova neke radnje prenose na pojedince koji od nje nemaju nikakve koristi. Tipičan primer negativnih eksternalija je zagađenje čovekove okoline. Stvaranje buke je drugi najčešći primer. Ali kao što u slučaju fabrika koje zagađuju okolinu ne predlažemo njihovo automatsko zatvaranje, tako i u slučaju kafića koji stvaraju buku ne treba da predlažemo kraće radno vreme za sve. Rešenje je podstaći kafiće da internalizuju troškove, tj. da potroše dodatna sredstva da bi samostalno smanjili nivo buke, a da im zauzvrat omogućite da samostalno određuju radno vreme i ostvare dodatnu zaradu.

Razmotrimo to pitanje malo detaljnije. Postoje dve vrste buke — primarna i sekundarna. Primarna je ona koja dolazi iz samog lokala (tj. koju stvara sam lokal), dok sekundarnu stvaraju gosti po napuštanju lokala. U oba slučaja buku je moguće kontrolisati pod uslovom da lokali izdvoje dodatna sredstva. Lokalima koji mogu da ograniče nivo primarne buke kroz zvučnu izolaciju ili tehničko ograničenje nivoa muzike treba omogućiti da produže radno vreme. Lokalima koji to nisu u stanju, treba ograničiti radno vreme. Razume se, svi lokali ostaju podložni inspekcijskom nadzoru koji će, između ostalog, redovno kontrolisati upravo nivo buke kod svih lokala.

Slično je i sa sekundarnom bukom za koju bi bilo zaduženo obezbeđenje svakog lokala koji želi samostalno da određuje dužinu radnog vremena. U krajnoj instanci, probleme sa kojima se suočavaju ovakvi lokali rešavala bi komunalna policija. Vlasnici lokala u posebno kritičnim ulicama (Zetska, Skadarska, Cetinjska i Strahinjića bana u Beogradu) mogli bi da plaćaju posebnu taksu iz koje bi se finansirala češća aktivnost komunalne policije u udarnim vremenima (petak i subota posle ponoći). Alternativno, vlasnici ovakvih lokala bi zajednički uplaćivali sredstva u poseban fond za angažman privatnog obezbeđenja, koje bi vodilo računa o redu u kafićima koji se nalaze u posebno kritičnim ulicama.

Sve ovo, razume se, iziskuje dodatne troškove kako za ugostitelje, tako i za grad. Ali ovakva regulacija bi omogućila dodatnu zaradu kako ugostiteljima, tako i gradu. Ako bi dodatna zarada od ovakve regulacije bila veća od dodatnih troškova na obe strane, grad bi trebalo da primeni ovakvu komunalnu politiku.



Nastavak teksta možete pročitati u 45. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara