Zašto treba naučiti da podnosimo tišinu

Kapacitet da se bude sam

  • Broj 54, oktobar 2018.

  • Dušan Jurić

  • 0

Mnogi ljudi u određenom periodu života zavole tišinu. Duge šetnje šumom postaju jako prijatne i opuštajuće za um i telo. Kada krene da pada mrak, verovatno još veći broj uživalaca u tišini dobije potrebu da se što pre vrati u gradsku buku, ili da zapali vatricu u krugu prijatelja. Tišina u mračnoj šumi nije naročito prijatna. Često pričamo o “neprijatnim tišinama” u razgovorima, ali retko pominjemo nepodnošljive tišine koje doživljavamo sami sa sobom, u toplini svog doma.

Neki ljudi prosto vole horor. Opsesivno čitaju crnu hroniku i klikću na monstruozne naslove koji im bespotrebno podižu pritisak. Da li to potiče iz potrebe za utehom da se sve strahote dešavaju drugima ili pronalazimo bizarno zadovoljstvo zaranjanjem u svet koji je još strašniji od onog u kome živimo, ne znam. Mada ipak mislim da je do toga što smo duboko društveno uslovljeni i programirani da na toksičan sadržaj reagujemo kao na sveže voće.

Jedna od popularnijih serija u poslednje tri godine “Crno ogledalo”, koja kroz žanr naučne fantastike promišlja digitalnu apokalipsu, predstavlja pravu refleksiju mračne strane civilizacije, stranputicu digitalnog doba i hiptertrofiju međuljudskih odnosa.

Da ne bih kvario uživanje u užasu onima koji bi bili zainteresovani da je pogledaju, samo ću pomenuti jedan uvid iz prve epizode. Britanski premijer biva ucenjen da izvrši jedan gnusan seksualni čin na televiziji, čime bi oslobodio kidnapovanu princezu iz kraljevske porodice. Pored raznih scena koje zastaju u grlu, najtragičniji je uvid da ljudi jednostavno vole da gledaju ponižavanje. Sve što premijer radi se prenosi na televiziji, a ulice su prazne. Liči na politički rijaliti, ali je ipak više od toga. Napolju je mrtvilo, a u kafićima ljudi vizuelno glođu tuđe poniženje.

U tako ekstremnoj situaciji osetilo se da niko ne zna šta će sa sobom. Svako tumara na svoju stranu, bezglavo, kao da više sablast ne vlada samo ulicama, već i njima samima. Ostale epizode i sezone su jednako upečatljive, ali ova poseduje vrlo jak motiv nepodnošljivo neprijatne tišine izazvane poniženjem. Niko tu nije uspeo da ostane sam sa sobom.

Kapacitet da se bude sam

Često se treba prisetiti radikalne mudrosti Blez Paskala da svi problemi čovečanstva proističu iz nesposobnosti čoveka da mirno sedi sam u sobi. Jako pregnantna misao, na koju bi mnogi filozofi i psihoanalitičari današnjice potvrdno klimnuli glavom. Uostalom, psihoanalitičar čiji su teorijski modeli neizostavan deo razumevanja savremenih psihičkih problema, Donald Vinikot, napisao je članak pod nazivom “Kapacitet da se bude sam”. Nakon njega, mnogi analitičari današnjice produbljuju važnost ove teme i toga da svojim klijentima pomognu da sami podnose svoje životne izazove. Jedna od činjenica je da iza nemogućnosti čoveka da samuje, stoji jasan problem s odvajanjem. Nešto se tokom razvoja nije naštimovalo kako treba da bi “odrasla beba” dovoljno uživala u tome da misli sama, radi i prepusti se dokolici. Kada nemamo kapacitet da podnesemo samoću, često se ponašamo poput bespomoćnog deteta, besni smo i preplavljeni agresijom.

Nastavak teksta možete pročitati u 54. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara