Kolike je Kina zaista investirala u Srbiji

Kineska meka moć

  • Broj 53, septembar 2018.

  • Radmilo Marković

  • 0

Kako god da sabiramo, vrednost završenih i započetih kineskih poslova i projekata u Srbiji nije 5,5 milijardi evra, kako zvaničnici govore, nego 1,17 milijardi dolara. I drugo, kakav je to model poslovanja gde Kina najpre da kredit, a onda dovede i radnike i svoje kompanije da izvode radove? Isti kao i kod svih drugih zemalja koje Srbiji daju kredite

„Ako bih bio nervozan, bio bih manje nervozan zbog Rusije, a više zbog Kine“, rekao je za podkast sajta Politiko početkom avgusta Johanes Han, evropski komesar za pregovore o proširenju, o geopolitičkim uticajima na Zapadni Balkan.

„Oni (Kinezi) ujedno pokušavaju da uvezu svoj način života. A to znači kombinaciju kapitalizma i političke diktature. Moramo da budemo svesni i upozoreni na ovo“, rekao je tada Han i dodao da je biznis model Kine da ponudi „atraktivne ili manje-više atraktivne zajmove“, a onda ako ih zemlja ne vrati, dug se pretvara u kapital.

Svakako, ovo nije bio prvi put da zapadni zvaničnici upozoravaju na uticaj koji Kina stiče svojim projektima – ogromnim, više od bilion (hiljadu milijardi) dolara vrednim „Pojasom i putem“ (Belt and road initiative, BRI), zamišljenim kao savremeni Put svile koji povezuje Kinu sa jugoistočnom i centralnom Azijom, Bliskim istokom, Evropom i Afrikom –  kao i onim manjim, „16+1“, kojim Kina ulaže u 16 zemalja istočne i južne Evrope (11 članica i pet zemalja koje još nisu deo EU).

Hanove reči zapravo su samo eho reči direktorke MMF Kristin Lagard, koja je u aprilu ove godine upozorila da ovakav način poslovanja – izgradnja infrastrukturnih projekata na kojima rade kineske kompanije, a Kina ih finansira putem zajmova – može dovesti do „problematičnog povećanja duga“ u nekim od zemalja koje učestvuju, potencijalno smanjujući druge troškove zbog porasta duga.

„U zemljama u kojima je javni dug već visok, od kritičnog značaja je pažljivo upravljanje uslovima finansiranja“, rekla je Lagard, tako „nacrtavši“ za sada jedinu evropsku zemlju u kojoj se upravo odvija ovakav scenario – Crnu Goru.

Kako je sredinom jula pisao Rojters, Crna Gora je počela da se „davi“ u dugovima zbog izgradnje 165 km dugog auto-puta od Bara do granice sa Srbijom. Nakon što je završena prva – i najteža – deonica kroz crnogorska brda i planine, Crna Gora se našla suočena sa naglim rastom javnog duga. Vrednost auto-puta iznosila je četvrtinu crnogorskog BDP-a.

 Kako je Rojtersu rekao anonimni zvaničnik EU, fiskalni prostor Crne Gore se izuzetno smanjio. „Udavili su sami sebe. A za sada, taj auto-put ne vodi nigde“, naveo je Rojters reči neimenovanog zvaničnika EU, uz podsećanje da su studije o izvodljivosti za ovaj auto-put rađene 2006. i 2012, da nijedna nije pokazala da je auto-put opravdana investicija, ali da se onda pojavila Kina i da su profesori ekonomije sa Univerziteta Crne Gore napravili novu studiju o izvodljivosti, koju je finansirala kineska EXIM banka. I, odjednom – auto-put je postao isplativ, a studija je ostala neobjavljena.

Krajem 2017. godine Sri Lanka je – zbog naraslog javnog duga i neisplativosti projekta – bila prinuđena da formalno preda luku Hambantota kineskim kompanijama na upravljanje na 99 godina. Ova primopredaja luke, u kojoj sada kineski partner ima 85 odsto, smanjila je dug zemlje prema Kini za oko milijardu dolara, ali, prema različitim procenama, obaveze Sri Lanke prema Kini iznose između tri i pet milijardi dolara godišnje, i rastu i dalje, pisao je u junu „Njujork tajms“.

Izveštaj Centra za globalni razvoj, koji se nalazi u Vašingtonu, pokazao je u martu ove godine da je, osim Crne Gore, još sedam zemalja „visoko ranjivo“ zbog dugova povezanih sa kineskim projektom BRI – to su Džibuti, Maldivi, Laos, Mongolija, Tadžikistan, Kirgistan i Pakistan.

Nastavak teksta možete pročitati u 53. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara