Milan Vlajčić, novinar, esejista, književni i filmski kritičar

Ko proda dušu, povratka mu nema

  • Broj 38, mart 2017

  • Dijana Ivanov Kadić

  • 1 komentar

Postoji jedno zlatno pravilo koje je toliko jednostavno da ga tek povremeno glasno izgovorim, a naučio sam ga od mudrih ljudi: „ne možeš da pišeš sve što misliš, ali moraš da pišeš ono što misliš". Dakle, ako neko hoće da te gurne u novinarsku, moralnu ili privatnu kloaku, ćuti i izmakni se. Ja sam imao takvih trenutaka i godina

U nedavno objavljenoj knjizi "Potemkinovi potomci” komentarišete kulturnu, socijalnu i medijsku scenu u Srbiji, ali i u svetu. Knjiga je nastavak dnevničkih zapisa "Pogledi iz ogledala”.  Stavili ste se u ulogu posmatrača. Šta ste videli?

Reč je o maloj optičko-metafizičkoj igri. Mi se svi gledamo u ogledalu i često se ne mirimo s onim što u njemu vidimo. Moje najnovije četiri knjige su eseji i kratka razmišljanja o kulturi. Međutim, kad se kod nas govori o kulturi, onda je gotovo nemoguće zaobići takozvanu dnevnu, to jest „visoku politiku". Nažalost, već pedeset godina, a toliko sam u kulturnom novinarstvu, kultura je neprekidno pod paskom političara, zato je bilo gotovo nemoguće da se na nju ozbiljno ne odraze i sva višedecenijska ekonomska i društvena urušavanja. U razvijenom svetu o kulturi i prosveti brine država, vodeći promišljenu politiku. Ovde je sve gola improvizacija. Do pre dvadeset godina nisam znao koliki je budžet za kulturu zemlje u kojoj sam živeo, o kojoj sam razmišljao i čiju kulturu promišljam sve vreme. Kad sam doznao koliko se novca izdvaja, ja sam se zapanjio. Očigledno je da naši političari ne razmišljaju o kulturi, jer su oni nekulturan svet.

U knjizi dajete dijagnozu stanja u društvu. Koja su vas pitanja i nedoumice najviše mučili?

Prvo ću vam dati malu dijagnozu sebe. Školovao sam se da budem književni kritičar, profesor, filmski kritičar. Kao novinar sam radio više žanrova. To je bilo vreme pravog novinarstva, ne kao sada. Danas uđu klinci u redakciju, sednu za kompjuter, nađu „Njujork tajms", nekako prevedu tekst i napišu „Bijonse dobila Gremi". Istu vest prenesu sve redakcije.
Ja sam ušao u profesiju kad je bila čast biti novinar. Novinarstvo je sada na vrlo niskoj ceni. Možda sam mogao da budem obrazovaniji, pismeniji i hrabriji, ali ono od čega nikada nisam odustajao je da govorim sa ogromnim oduševljenjem o stvarima koje su vrh kulture. Bez oduševljenja za vrhunske vrednosti nema određivanja visokih standarda u procenjivanju kulture.

Koja su vas pitanja i nedoumice mučili dok ste se trudili da date dijagnozu?

Postoji jedno zlatno pravilo koje je toliko jednostavno da ga tek povremeno glasno izgovorim, a naučio sam ga od mudrih ljudi - „ne možeš da pišeš sve što misliš, ali moraš da pišeš ono što misliš". Dakle, ako neko hoće da te gurne u novinarsku, moralnu ili privatnu kloaku, ćuti i izmakni se. Ja sam imao takvih trenutaka i godina. Devedesetih sam se zatekao u listu „Politika" koji se rušio iznutra. Tadašnja uređivačka garnitura u znaku Slobodana Miloševića me je tri puta izbacivala na ulicu, na „prinudni odmor". Da me nisu vratili u profesiju na način koji je meni odgovarao, radio bih nešto drugo. Što rekla jedna moja profesorka istorije „bio bih cvećarka na Kalenićevoj pijaci". Nisam se uvek mnogo proslavio, ali sam gledao da se ne oblatim. To je najvažnije u novinarstvu. Oni koji prodaju dušu, njima povratka nema. Doduše, kažu ljudi koji se u to razumeju da ima povratka i iz prostitucije, jer prostitucija nije bolest, već zanat kao i svaki drugi.



Nastavak teksta možete pročitati u 38. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija.

pošaljite komentar

1 komentar

  • uv

    covek legenda