Manipulacije sa investicijama u privatizovana preduzeć

Korporativne garancije umesto bankarskih

  • Broj 54, oktobar 2018.

  • Bogdan Petrović

  • 0

Dokazivanje ulaganja kupaca po ugovoru se vršilo na osnovu izveštaja ovlašćenog revizora. Agencija u početku nije ulazila preterano u detalje – što je dovelo do pokušaja raznih manipulacija, od kojih je najpoznatiji slučaj bio sa „naduvavanjem“ sa brodom Sirona u slučaju Putnika.

Ponude na tenderu su se javno otvarale, pred svim ponuđačima i komisijom, a potom su se predavale savetniku radi evaluacije. Savetnik dostavlja izveštaj da li učesnici tendera ispunjavaju uslove koji su definisani u javnom pozivu, što verifikuje tenderska komisija, i u slučaju da ih ponuđač ispunjava, pristupa se otvaranju finansijske ponude. Ako ponuđač ne ispunjava uslove tendera, njegova finansijska ponuda se ne razmatra.

Ponude su se vrednovale na osnovu unapred definisane formule (koja je kupcima bila dostavljena u Uputstvu za ponuđače) na sledeći način:

Ponuda = 100% h cena za kapital + 50% h visina investicionog programa + 20% h visina socijalnog programa.

U slučaju da kupac ponudi milion evra za kapital, 3 miliona evra za investicije i pola miliona evra za socijalni program, formula je davala sledeći rezultat:  1 h 1 + 0,5 h 3 + 0,2 h 0,5 = 1 + 1,5 + 0,1 = 2,6.

Ponuda se „poredila“ sa procenom vrednosti kapitala preduzeća, i ona je trebalo da bude u okviru procenjene vrednosti firme. Kupci su se rangirali po visini ponude i ponuda koja je najviša nakon računanja po formuli je bila oglašavana za pobednika tendera.

Ovakav sistem ocenjivanja stimulisao je ponuđače da predlažu što veće investicione programe, a što niže cene za kapital, pošto su se investicije vrednovale kao pola visine cene koja se plaća državi za kapital. Investicije se ulažu u subjekt privatizacije, za razliku od cene za kapital koja ide u budžet, i doprinose da se povećava dobit kupca u budućnosti. U situaciji kada se u najvećem delu srpske privrede nije ulagalo decenijama, u načelu je stimulisanje investicija bilo više nego poželjno, jer su one omogućavale brži razvoj sâmog preduzeća, a time i doprinosile opštem privrednom rastu, za razliku od jednokratnih uplata u budžet. Međutim, u pojedinim slučajevima, bilo je i problema sa fingiranjem investicija.

Problemi sa investicijama

Pomenuti način evaluacije ponuda bio je podložan manipulacijama, jer su u pojedinim slučajevima kupci predlagali enormne investicione programa sa relativno malim iznosima za kapital koji se plaća državi.

Posebno je drastičan slučaj „naduvane investicije“ bio kod privatizacije preduzeća Putnik, kada je ugovoren investicioni program od 44,3 miliona dolara, ali je plaćeno samo 5,2 miliona dolara za kapital. Za razliku od najvećeg broja preduzeća koja su imala uglavnom samo proizvodne pogone koji bi teško mogli da se prodaju na tržištu kao nekretnine, Putnik je predstavljao „biser“ srpskog turizma, pošto je posedovao hotel na Novom Beogradu, hotel na Kopaoniku, poslovnu zgradu u strogom centru Beograda i niz drugih nekretnina, ali je od svega najvrednija imovina bilo vlasništvo skoro celog malog ostrva Sveti Marko kod Tivta, pa je cena od samo 5,2 miliona dolara za kapital predstavljala pravi poklon za kupca.

Ne treba zanemariti ni da je „blagonakloni“ stav tenderske komisije, kojoj je predsedavao ministar Slobodan Milosavljević, sigurno imao veze i sa bliskosti vlasnika firme Uniworld Srbe Ilića sa dva tadašnja premijera – Zoranom Đinđićem i Zoranom Živkovićem.

Po tom receptu Uniworld je kupio i hotelsko preduzeće Srbijaturist iz Niša. Kako u oba slučaja nije izvršena ugovorena investicija, ugovori su raskinuti, a usledili su i brojni sporovi i međunarodne arbitraže koje su se delimično nepovoljno završile po državu. Ipak, Putnik je prodat početkom 2007. godine za 38,4 miliona evra na berzi, što je oko 10 puta više nego što je plaćeno na javnom tenderu. I nakon isplate Uniworld posle sporova, država je ipak „dobro“ prošla posle raskida ugovora.

Putnik nije bio jedini primer kada je uz pomoć „investicionog programa“ kupac uspeo da plati (pre)malu cenu za kapital. To se desilo i u već famoznom slučaju prodaje tri šećerane za tri evra koje je kupio Miodrag Kostić (koji je dugo godina bio direktor DS) ali i u slučaju Zdravlja iz Leskovca, kao i nekih preduzeća. Kad se uzmu u obzir i preuzete obaveze od oko 20 miliona evra za tri šećerane, opet je cena kapitala bila besmislena i ponižavajuća.

Nastavak teksta možete pročitati u 54. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara