Kolumna Mihaila Crnobrnje

Kuda ideš, Evropska unijo?

  • Broj 37, januar-februar 2017.

  • Prof. dr Mihailo Crnobrnja

  • 0

Prošla, 2016. godina bila je jedna od najtežih ako ne i najteža u šezdesetogodišnjoj istoriji Evropske unije. Ne ekonomskom planu izazovi su dolazili od: a) vrlo sporog oporavka od prethodne ekonomske krize; b) dužničke krize, najočiglednije u Grčkoj, ali prisutne u još nekim, nemalim zemljama EU, c) neispunjavanja strateškog cilja, zacrtanog Lisabonskom strategijom, da EU stigne i prestigne SAD u globalnoj konkurentnosti. Tome treba dodati i dva ozbiljna neekonomska izazova: d) izbegličku krizu i e) krizu nadnacionalnog identiteta EU. Izbeglička kriza je stavila na ozbiljan test jedan od glavnih principa okupljanja zemalja u EU – princip solidarnosti. 

Godinama, decenijama, stvaranje nadnacionalnih institucija i politika bilo je ideja vodilja EU. Posebno poslednji veliki zalet, ostvaren u periodu od sredine osamdesetih do ugovora iz Mastrihta 1993. godine, kojim je Evropska ekonomska zajednica prerasla u Evropsku uniju. Sada se nalazimo u situaciji kada se ta nadnacionalna ideja preispituje, a u slučaju Velike Britanije i napušta. Mnogi se pitaju da li će potez koji su povukli Britanci svojim referendumom biti „zarazan", da li će ga slediti i neke druge zemlje. Čak i zemlje osnivači Evropske unije. 

Nedavni neuspeh referenduma u Italiji (jednoj od zemalja osnivača) odbacio je mogućnost centralizacije vlasti i otvorio vrata nacionalističko-populističkim snagama u toj zemlji. Pitanje je kad i u kojoj meri će se ovo otvaranje vrata i efektuirati, ali je sasvim izvesno da to nisu snage koje podržavaju jačanje evrointegracija. 

Francuska, takođe zemlja osnivač, ove godine ima izbore. Socijalisti koji su na vlasti nemaju baš nikakve šanse. U opciji su „meki" nacionalizam, ala Šarl de Gol, ili „tvrdi" nacionalizam koji je na prethodnim izborima tesno izgubio. I u jednom i u drugom slučaju, može se računati na jačanje priče o „nacionalnom interesu", a slabljenje priče o „integrativnosti evropskih vrednosti". Španija, peta najveća privreda u EU,  ima problema sa Katalonijom.

Nemačka takođe izlazi na izbore. Uprkos vidnom porastu desničarsko-nacionalističkih snaga u Nemačkoj, ipak se ne očekuje da će EU biti manje važna u njenoj spoljnoj i privrednoj politici. Pogotovo se ne očekuje njeno napuštanje Unije.

Tri su moguća raspleta ove uzburkane situacije. Jedan je da se nastavi po starom, da se teži ka produbljivanju, jačanju zakona, institucija i zajedničkih politika. Malo verovatno.

Drugi je da odista u skoroj budućnosti dođe do raspada EU, da centrifugalne sile pobede centripetalne. Malo verovatnije nego prethodno rešenje, ali nije nemoguće. Sledili bi pregovori oko organizacije razlaza koji bi bili mučni i dugotrajni.

Treća, po meni najverovatnija mogućnost je da se izvrši „prestrojavanje u hodu", da jedna grupa, na čelu sa Nemačkom, nastavi put ka federalizaciji i prenošenju suverenosti na nadnacionalni, evropski nivo. Da drugu grupu čine zemlje koje bi želele da zadrže veliki deo od onog što sad uživaju, ali bi i da se odreknu nekih politika. Da postoji nešto što je svima prihvatljivo, pokazuje upravo slučaj Velike Britanije koja bi da ostane u najboljim trgovinskim odnosima sa EU. Treću grupu bi činile zemlje koje „hoće ali još ne mogu" da realizuju visoke standarde Evropske unije. 

To se u literaturi zove „Evropa na više spratova" ili „Evropa u više brzina". Neće to biti niti lako, niti brzo ostvarljivo. Ali ono što ide u prilog ovom rešenju jeste činjenica da je Evropska unija pre svega nastala kao mirovni projekat i to dogovorom. Dogovor će biti i poluga kojom će se realizovati željena budućnost.

pošaljite komentar

Nema komentara