Led je “bog”, ograda je “majka”

Iako neki misle da je klizanje idealno za leto, kao kontrast nesnosnim vrućinama, to je ipak tipičan zimski sport naših gradova i seoskih sredina. U gradu, konkretno prestonici, najreprezentativniji tome namenjeni prostor je Ledena dvorana Hale „Pionir”. Sva u strobo svetlima, ori se od disko zvuka koji prate uigrani pokreti najveštijih klizača. 

To me odmah vraća u detinjstvo, TV prenosima umetničkog klizanja u kojima je uživala moja majka, a ja se čudila kako tim devojčurcima nije hladno u mini-haljetcima i najlonkama. Nije spadala u ambiciozne roditelje, nije me videla kao buduću zvezdu. Ali, moja „ekipa” je zimi uvek išla u Pionir, pa kud svi Turci, tu je iš’o i mali Mujo.

Na sličuge nisam stala pune četiri decenije. Ni onda nisam bila baš virtuoz, al’ sam se nekako snalazila. Zapravo, volela sam nedeljne ledene aktivnosti, sve dok mi na pomenutom mestu nisu maznuli cipele.”Kako si se vratila kući”, uvek me pitaju kad ispričam tu nezgodu. U nečijim starim „spensericama” koje mi je vlasnik ostavio umesto mojih potpuno novih „kikersica”.  Živo pamtim to razočaranje.

Evo me opet pred Pionirom, atmosfera je slična ko u stara vremena. Klizaljke sam odavno bacila, pa sad čekam u redu za iznajmljivanje.

Pred radnjicom je popriličan red, ispred nje je čovek iz obezbeđenja, deluje kao bivši, ugojeni sportista. Svoju dužnost ozbiljno shvata, u skučenu prostoriju pušta dvoje po dvoje. Radnja je puna skupih „gedžeta”, kaciga, maski, klizaljki i drugih prikladnih asesoara. Ograničen pristup služi da neko nešto ne drpi, pa je „krupajlija” sav važan. Čim propisani broj osoba uđe, svojim ogromnim telom zakloni ulaz. Pritom, nije „operisan od humora”, pa na opaske pridošlih na dužinu reda, odgovara „kao za 40 dana”, iliti parastos. 

„Hajde mala unutra, da se ne smrzavaš“, kaže mojoj desetogodišnjoj pratilji, sitnoj za svoj uzrast. „Hajde i vi gospođo, vi ste joj majka”, pokušava da bude ljubazniji.  „Tako nekako”, kažem, a on se čudi i nastavlja sa šalama: „Danas se i roditelji iznajmljuju”. Za pultom mi traže i ličnu kartu, uz 300 dinara po paru. Mala hoće i slatkiš, radnja je tako organizovana da ti izmami što više novca. Klizaljke su „fensi”, bitno drugačije od onih mojih starovremskih. Valjda će me slušati.

Presvlačenje se obavlja na tribinama, tačnije za dva reda stolica oko klizališta, tu se ostavljaju i stvari. Ponovo me obuzima strah da ću ostati bez novih čizmica. Mogu da ih ostavim i u garderobi, al’ tu stoji „zlokobni” natpis da se izgubljeni broj plaća 500 dinara. Ipak je to preveliki pritisak.

Novi dizajn klizaljki omogućava čvrst položaj noge, sa tri načina vezivanja. Mala to radi ofrlje, a ja studiozno, da se osiguram. Nabadam po gumenoj podlozi, moja „tako-nekako ćerka” maltene skakuće. Stajemo na led, „podijum” mi više liči na arenu iz koje – „ko živ, a ko mrtav”  na kraju izađe.

Prizivam u svest ono davno naučeno, ali noge idu svaka na svoju stranu. Držim se čvrsto za ogradu, al’ Kaja (tako se zove mala) ne zna za strah, odmah se od nje otisne. I pada, pa se digne, ponovo pada, upornost je jedna od njenih glavnih vrlina.