Mila Turajlić, autorka laureata ITFA festivala „Druga strana svega“

Legat zvani Srbijanka

  • Broj 47, januar 2018

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Baš su neki mladi Amerikanci komentarisali da im naše ’90-e deluju kao aktuelna situacija u SAD, kao predznak nečega što zloslutno dolazi, a oni na to ne reaguju. Ovde je crno, ali crno se piše i mojoj generaciji globalno. Možda je to razlog pobede na ITFA festivalu, što je u sferi dokumentarnog filma pandan Zlatnoj palmi u Kanu


Tako je malo stvari koje te zaista dotaknu, kad je umetnost, ali i sam život, u pitanju. Ogrubelo se. Međutim, dokumentarac „Druga strana svega" Mile Turajlić uzbuđuje, raznežuje, tera na preispitivanje. Neko bi, možda, rekao da je na trenutke patetičan i da je pomalo odlutao od teme, ali bi se ovo moglo pripisati i zavisti zbog prve pobede srpskog filma na najprestižnijem festivalu u svom žanru, ITFA.
„Jedan stan postaje metafora i za bivšu Jugoslaviju i za trenutnu političku klimu u tom regionu. U prostoru u kome prošlost i sadašnjost neprestano stupaju u dijalog, mi otkrivamo jedan nadahnjujući lik. Kroz autorkinu kameru upoznajemo njenu majku - prosvećenu ženu koja je život posvetila političkom aktivizmu. Poetski strukturirana, lepota ovog lika naprosto odjekuje", navodi se u obrazloženju žirija. Stoga Milu prvo pitamo kako je to biti ćerka Srbijanke Turajlić.

„Nemam odgovor na to pitanje, ona je meni mama i ne mogu to da apstrahujem, ne doživljavam je kao Srbijanku Turajlić."

Onda, kako je to biti ćerka osobe od tolikog autoriteta, da li povlači odgovornost?
Baš zbog toga sam i napravila film, da opišem kako se odnosim naspram legata koji je ostavila svojoj porodici, ali čini mi se i celom društvu. Iako, ako se vratim na prvo pitanje, zanimljivo je s njom izaći na ulicu, posmatrati reakcije ljudi, često prijatne, ali nekada i vrlo neprijatne. Možda sam u ranom detinjstvu i zavidela drugaricama što im majke kod kuće prave kolače, a moja je stalno na nekim skupovima. Ali, vrlo brzo sam počela da osećam ponos, kao i malu dozu straha.


Ona, čini se, nije od tebe tražila da na nju ličiš?
Ne, nikako, uvek je insistirala da nas dve (ćerke) treba da biramo svoj put i nikad nije ni očekivala da idemo njenim. Ali smo je odmalena pratile na svim demonstracijama, od prvih studentskih ’92.
Imala sam tada 12 godina i zbrisala sam sa časova da se pridružim studentima koji su išli na Dedinje. Izašla sam na Kneza Miloša i naletela na Srbu na čelu kolone. Jedva sam se opravdala što sam tu gde ne bi trebalo da budem, ali od tada je pratim kad god treba da održi neki govor.


Zanimljivo je da se ona nije korumpirala, za razliku od maltene svih ostalih opozicionara?
Ona je imala struku u rukama, imala je svoj život i karijeru. Oni koji ciljano uđu u politiku, moraju u tome da ostanu, dok ona to nije morala. Zato je nikad i nisam doživljavala kao političarku, već kao društveno angažovanu osobu.

Da li ti se čini da si ti dovoljno uradila u toj borbi o kojoj govoriš u filmu?
Sigurno da ne, ali kad neko ima model kakav je ona, prosto ne može da bude miran sam sa sobom. Možda pravljenje ovog filma proističe iz potrebe da se ja za to izvinim. Jednostavno, ja to nemam u sebi.

Ona ti i u filmu daje odobrenje da uradiš po svome (da ne odgovoriš medijima na pitanje šta se desilo sa 5. oktobrom, koje je njoj postavljeno).

Ona to nikada neće reći, ali se vidi da joj nije po volji. Da smatra da neko iz moje generacije treba da progovori.

Da li čovek ima pravo da ne reaguje? Da je, naprosto, zadovoljan i da zato ne progovara?
Ja se sećam kad su mami i tati donosili za rođendan na poklon kanticu benzina... Teško da time neko može da bude zadovoljan, da kaže da mu je potaman da benzina nema na pumpama i da mu na TV-u najavljuju isključenja struje. To je najgori period koji smo proživeli, ali nisam sigurna da su ta vremena iza nas.



Nastavak teksta možete pročitati u 47. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara