Dr Slobodan Berić, lekar i slikar

Lekar mora da ima dušu

  • Broj 51, jun 2018

  • Aleksandar Žič

  • 1 komentar

Kada sam rekao da lekarima uopšte ne treba dati platu, već uslove za život, gledali su me u čudu. Naš posao treba da nam obezbedi dobar auto da sačuvamo život jureći da pružimo pomoć pacijentu, mogućnost da živimo normalno, da imamo za režije, struju, ogrev, letovanja i novac da školujemo decu. Ko je spreman da provodi i do dvadeset sati u domu zdravlja, bolnici, klinici, trebalo bi da ima sve to. Pa ko hoće, gospodo, da se bavi medicinom, neka izvoli. U tom slučaju ne bi bilo problema, ni redova, ni priče o korupciji, ni vremena koje se određuje po pacijentu....

Penzijom sam prilično kažnjen i materijalno je doživljavam, kada je država u pitanju, zaista kao kaznu za sve što sam uradio lečeći ljude proteklih decenija. Dobio sam neko opštinsko priznanje, hvala im i na tome. No, mislim da bi ovi koji sada vode opštinu, a bez ikakvih znanja su i nisu dorasli tim funkcijama, bili najsrećniji da me u Bogatiću nema, reči su dr Slobodana Bobana Berića, nadaleko poznatog lekara i dijagnostičara kome je posvećena ova neobična profesionalna i životna priča, ispisana u pastoralnoj mačvanskoj dolini. A kreće davne 1976. godine, kada sa Medicinskog fakulteta u Beogradu izlazi kao najmlađi lekar u nekadašnjoj SFRJ, završivši studije šest meseci pre roka i vraća se u Mačvu gde radi kao seoski lekar.

Vremenom prati i sudbinu države, njene krize i lomove, pa se iz državne seli u privatnu praksu, a onda još jedan krug u suprotnom smeru, ne mareći za penzionerski status, sve vreme pokušavajući da sačuva čast profesije i etički i materijalno.  Dočekuje nas ispred divne građanske kuće podignute 1932. godine, između dva rata, kao svedočanstva nekad uspešnih bogatićkih preduzetnika, danas pod zaštitom države, i sopstvenog života kao lekara i slikara. U zdanju čuvena ordinacija „Dr Boban", ali i postavka slika, u nameri da zaživi legat – Galerija Mačvanske slikarske škole. U čast velikog Milića od Mačve, s kojim je prijateljevao 35 godina, sve do smrti umetnika, ali i svih 17 akademskih slikara ovog podneblja,  dr Boban je nameran da osnuje legat i ostavi ga Bogatiću i svojoj ravnici, ali i nasledniku svoje lekarske torbe i slikarskog kista.
„Slike leče. Pacijenti sami kažu da u mojoj ordinaciji među platnima koja odišu ornamentikom i dušom Mačve, osete neko smirenje. Mene kao lekara i slikara danas znam da ima ko da nasledi, moj unuk Nikola. Slikarska četkica mu je već u rukama, a jednog dana će obući i beli mantil pod ovim porodičnim svodom", objašnjava sagovornik „Nove ekonomije".

Ulazeći s Milićem u  krug Mediale i druženje s Leonidom Šejkom dr Boban je gradio posebnost, poput francuskog lekara i slikara amatera dr Gašea, prijatelja impresionista i Van Goga, i postao najslavniji mačvanski lekar među slikarima i slikar među doktorima. Dr Boban je bio i član Srpskog lekarskog društva pri VANU i pripadnik ULUS-a, lečio i izlagao, na osoben način da je svojevremeno privukao i pažnju nacionalne televizije, ušao u knjigu „Viđeniji Mačvani"  novinara i publiciste Miomira Filipovića i doživeo da Nikola Kusovac  zabeleži da su dela dr Bobana Berića ostavila neizbrisiv trag u srpskom slikarstvu. A pacijenti? Zbog humanosti i učinjenog za njih, sugrađani - pacijenti su predlagali da ulica u kojoj je smeštena ordinacija ponese njegovo ime - Dr Boban.

 

Nova ekonomija: Kako je u porodicu Berić ušla profesija doktora i strast ka slikarstvu?

Boban Berić: Moja porodica je bila zanatlijska s izrazitim preduzetničkim duhom, ali su svi bili i radni. Pečat ovom gradu su udarile brojne zanatlije i zanati, koji su danas nažalost nestali. Među njima su svakako i moj otac Dragutin Duta Berić i njegov brat Mojsilo. Otac je bio više od majstora u kamenorezačkom zanatu, bio je vajar, umetnik u kamenu i tu umetničku crtu sam nasledio od njega. Davno sam naslikao svog Dutu, kamenoresca starog kova, koji je svojim rukama tesao kamen. U Bogatiću su dvojica kamenorezaca ostavila takav trag, on i Ninko Đuričić. Moj stric Mojsilo, čiju sam kuću baštinio i u njoj otvorio lekarsku ordinaciju i galeriju, bio je poznati kolar, koji je prerastao u bogatog trgovca. Kuća je i podignuta između dva rata, da bi u jednom delu bila smeštena radnja. U Bogatiću takvog preduzetničkog duha i takvih porodica više nema. Sve je zamrlo. Uradio sam jednu sliku na temu kako je nestao kamenorezački, umetnički, vajarski posao... No, kao što sam i ja imao slobodu izbora i škola, nisam nastavio biznis kojim su se bavili moji, tako sam i sinu i ćerki prepustio da odaberu profesiju, i nisu lekari. Zato je unuk Nikola tu, i presrećan sam, jer će ova tradicija, kojoj sam udario temelj, biti nastavljena i ključ moje ordinacije – galerije biće jednog dana u njegovim rukama. Nadam se i da će se država stabilizovati da naslednici mogu da otvore muzej, jer ne bi trebalo da se ovo ugasi.

 

NE: Pre roka ste završili fakultet i postali najmlađi lekar u SFRJ i kada pogledate svoj dugi lekarski staž, šta ste dobili od medicine kada su finansije u pitanju?

Boban B: Ništa. Niti sam nešto dobio, niti sam nešto izgubio. Ja u stvari tako shvatam medicinu, završio sam da od mene nešto dobiju pacijenti. Kada sam upisivao fakultet 1967. godine, položio sam prijemni i na arhitekturi, tada je moglo da se konkuriše na dva fakulteta, ali sam otišao na medicinu. Da se životna igra ponavlja, ponovo bih učinio isto, odabrao bih beli mantil. Na državi je da reguliše ono drugo i da najzad reši materijalni status zdravstvenih radnika, konkretno lekara i da reši zakonski i pitanje izjednačavanja državne i privatne prakse. 

 

 

Nastavak teksta možete pročitati u 51. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

1 komentar

  • nikola

    Alal mu zivot, cuo sam da je doivan, skajaj, ali nisam znao da je toliko veliki covek. Takvi treba da se pitaju o zdravstvenom sistemu Srbije.