Dr Slobodan Berić, lekar i slikar

Lekar mora da ima dušu

  • Broj 51, jun 2018

  • Aleksandar Žič

  • 1 komentar

Kada sam rekao da lekarima uopšte ne treba dati platu, već uslove za život, gledali su me u čudu. Naš posao treba da nam obezbedi dobar auto da sačuvamo život jureći da pružimo pomoć pacijentu, mogućnost da živimo normalno, da imamo za režije, struju, ogrev, letovanja i novac da školujemo decu. Ko je spreman da provodi i do dvadeset sati u domu zdravlja, bolnici, klinici, trebalo bi da ima sve to. Pa ko hoće, gospodo, da se bavi medicinom, neka izvoli. U tom slučaju ne bi bilo problema, ni redova, ni priče o korupciji, ni vremena koje se određuje po pacijentu....

Penzijom sam prilično kažnjen i materijalno je doživljavam, kada je država u pitanju, zaista kao kaznu za sve što sam uradio lečeći ljude proteklih decenija. Dobio sam neko opštinsko priznanje, hvala im i na tome. No, mislim da bi ovi koji sada vode opštinu, a bez ikakvih znanja su i nisu dorasli tim funkcijama, bili najsrećniji da me u Bogatiću nema, reči su dr Slobodana Bobana Berića, nadaleko poznatog lekara i dijagnostičara kome je posvećena ova neobična profesionalna i životna priča, ispisana u pastoralnoj mačvanskoj dolini. A kreće davne 1976. godine, kada sa Medicinskog fakulteta u Beogradu izlazi kao najmlađi lekar u nekadašnjoj SFRJ, završivši studije šest meseci pre roka i vraća se u Mačvu gde radi kao seoski lekar.

Vremenom prati i sudbinu države, njene krize i lomove, pa se iz državne seli u privatnu praksu, a onda još jedan krug u suprotnom smeru, ne mareći za penzionerski status, sve vreme pokušavajući da sačuva čast profesije i etički i materijalno.  Dočekuje nas ispred divne građanske kuće podignute 1932. godine, između dva rata, kao svedočanstva nekad uspešnih bogatićkih preduzetnika, danas pod zaštitom države, i sopstvenog života kao lekara i slikara. U zdanju čuvena ordinacija „Dr Boban", ali i postavka slika, u nameri da zaživi legat – Galerija Mačvanske slikarske škole. U čast velikog Milića od Mačve, s kojim je prijateljevao 35 godina, sve do smrti umetnika, ali i svih 17 akademskih slikara ovog podneblja,  dr Boban je nameran da osnuje legat i ostavi ga Bogatiću i svojoj ravnici, ali i nasledniku svoje lekarske torbe i slikarskog kista.

„Slike leče. Pacijenti sami kažu da u mojoj ordinaciji među platnima koja odišu ornamentikom i dušom Mačve, osete neko smirenje. Mene kao lekara i slikara danas znam da ima ko da nasledi, moj unuk Nikola. Slikarska četkica mu je već u rukama, a jednog dana će obući i beli mantil pod ovim porodičnim svodom", objašnjava sagovornik „Nove ekonomije".

Ulazeći s Milićem u  krug Mediale i druženje s Leonidom Šejkom dr Boban je gradio posebnost, poput francuskog lekara i slikara amatera dr Gašea, prijatelja impresionista i Van Goga, i postao najslavniji mačvanski lekar među slikarima i slikar među doktorima. Dr Boban je bio i član Srpskog lekarskog društva pri VANU i pripadnik ULUS-a, lečio i izlagao, na osoben način da je svojevremeno privukao i pažnju nacionalne televizije, ušao u knjigu „Viđeniji Mačvani"  novinara i publiciste Miomira Filipovića i doživeo da Nikola Kusovac  zabeleži da su dela dr Bobana Berića ostavila neizbrisiv trag u srpskom slikarstvu. A pacijenti? Zbog humanosti i učinjenog za njih, sugrađani - pacijenti su predlagali da ulica u kojoj je smeštena ordinacija ponese njegovo ime - Dr Boban.

Nova ekonomija: Kako je u porodicu Berić ušla profesija doktora i strast ka slikarstvu?

Boban Berić: Moja porodica je bila zanatlijska s izrazitim preduzetničkim duhom, ali su svi bili i radni. Pečat ovom gradu su udarile brojne zanatlije i zanati, koji su danas nažalost nestali. Među njima su svakako i moj otac Dragutin Duta Berić i njegov brat Mojsilo. Otac je bio više od majstora u kamenorezačkom zanatu, bio je vajar, umetnik u kamenu i tu umetničku crtu sam nasledio od njega. Davno sam naslikao svog Dutu, kamenoresca starog kova, koji je svojim rukama tesao kamen. U Bogatiću su dvojica kamenorezaca ostavila takav trag, on i Ninko Đuričić. Moj stric Mojsilo, čiju sam kuću baštinio i u njoj otvorio lekarsku ordinaciju i galeriju, bio je poznati kolar, koji je prerastao u bogatog trgovca. Kuća je i podignuta između dva rata, da bi u jednom delu bila smeštena radnja. U Bogatiću takvog preduzetničkog duha i takvih porodica više nema. Sve je zamrlo. Uradio sam jednu sliku na temu kako je nestao kamenorezački, umetnički, vajarski posao... No, kao što sam i ja imao slobodu izbora i škola, nisam nastavio biznis kojim su se bavili moji, tako sam i sinu i ćerki prepustio da odaberu profesiju, i nisu lekari. Zato je unuk Nikola tu, i presrećan sam, jer će ova tradicija, kojoj sam udario temelj, biti nastavljena i ključ moje ordinacije – galerije biće jednog dana u njegovim rukama. Nadam se i da će se država stabilizovati da naslednici mogu da otvore muzej, jer ne bi trebalo da se ovo ugasi.

NE: Pre roka ste završili fakultet i postali najmlađi lekar u SFRJ i kada pogledate svoj dugi lekarski staž, šta ste dobili od medicine kada su finansije u pitanju?

Boban B: Ništa. Niti sam nešto dobio, niti sam nešto izgubio. Ja u stvari tako shvatam medicinu, završio sam da od mene nešto dobiju pacijenti. Kada sam upisivao fakultet 1967. godine, položio sam prijemni i na arhitekturi, tada je moglo da se konkuriše na dva fakulteta, ali sam otišao na medicinu. Da se životna igra ponavlja, ponovo bih učinio isto, odabrao bih beli mantil. Na državi je da reguliše ono drugo i da najzad reši materijalni status zdravstvenih radnika, konkretno lekara i da reši zakonski i pitanje izjednačavanja državne i privatne prakse.

NE: Lekari privatnici uporno traže to izjednačavanje s državnim sektorom?

Boban B: Država Srbija hoće u Evropsku uniju (EU) u kojoj takav sistem funkcioniše. Pitanje je jednostavno, zašto ga već ne uvodi i kod nas i to što pre to bolje, prvenstveno zbog pacijenata i usluge koju bi dobili. Uštede bi sigurno bile i u zdravstvenim fondovima. Država treba da formira cenovnik zdravstvenih usluga i onim ko bi fakturisao Fondu više nego što je uradio, bavila bi se inspekcija i ostali nadležni za takvu vrstu „posla". Treba da bude dovoljno zdravstvenih inspektora koji će kontrolisati i kvalitet usluga. Te predloge sam iznosio još u vreme dok je ministar zdravlja Srbije bio Tomica Milosavljević, ali uzalud. Treba ovaj narod lečiti, sve je manje para, a sve više bolesti. Napravimo zato sistem koji će odgovarati i pacijentu i lekaru i državi. Kako ide, ne verujem da ću tako nešto dočekati, jer država ne može da reši problem, bez obzira na to ko je na vlasti, nije bitno. A ljudima sa njihovim čipovanim zdravstvenim knjižicama treba omogućiti da odu u ustanovu i kod lekara kod koga žele. Ovde su stalno prisutne predrasude. Interesantno, kada sam ja počeo da radim privatno, bilo je zabranjeno da se reklamiramo, a ova ordinacija je bila uvek puna. Sada su mediji puni reklama o privatnim klinikama i ordinacijama, verovatno zbog konkurencije. Ali i u tim uslovima naš osnovni, lekarski moto trebalo bi da bude lečenje, a ne biznis u onom smislu kako ga doživljavaju pravnici, ekonomisti... Održivost u poslovanju lekara privatnika naravno da mora postojati i zbog ulaganja u novu opremu, edukaciju, normalnog života koji omogućava i adekvatnu posvećenost pacijentu, ali procenat uspešno lečenih i izlečenih, uz preventivu, najbolja je reputacija i sistema i bolnice i ordinacije i doktora... Ne znam kako je drugim lekarima koji se bave privatnom praksom, ali je meni najteže da kažem bolesniku: „To košta toliko..."  ili da se desi da pacijent nema novca.

NE: Kod vas je bilo strogo razdvojeno, kada ste bili u državnoj službi, niste radili privatno, a danas imamo direktore državnih bolnica koji imaju svoje privatne klinike, rade na više mesta, a toliko je mladih nezaposlenih lekara primorano da spas traže preko granice?

Boban B: To je problem onih gore, koji vode državu. Nije u redu sedeti u dve, državnoj i privatnoj fotelji, a nekmoli u pet. Nemam ja šta kome da branim, niti sam kome branio, niti mogu, ali otvoreno kažem jesam protiv toga. Došao je trenutak da neko u ovoj državi to treba da prekine, jer je to loše za bolesne ljude.

NE: Ove lekare rukovodi neki „debeo" interes?

Boban B: Očit je finansijski interes, jer niko bez „satisfakcije" ne bi sedeo u dve fotelje. Ne držim nikome propoved, ali ja nisam mogao to da radim.

NE: Kolika je razlika, kada govorimo o novcu, između onog vremena kada ste vi krenuli da lečite i današnjeg u kome ste doživeli penziju?

Boban B: Kada sam počeo da radim 1973. Godine, kao seoski lekar u obližnjim Badovincima, taj posao je bio plaćen. Teško je to sada porediti, ali je otprilike moja plata bila sadašnjih četiri do pet hiljada evra i to je tako trajalo do recimo 1983. godine. Kao najmlađi lekar u bivšoj SFRJ u selu od 13.000 stanovnika, svaki dan sam pregledao 100 pacijenata. Ne kažem da sam ja bio najidealniji, najpametniji pa sam pregledao osamdeset, sto pacijenata, već ne mogu da vratim bolesnog čoveka. Dođem umoran kući, ali mladost izdrži sve. I još plaćena lekarska mladost... Lekari danas, kao uostalom i mnogi u ovoj Srbiji, treba da prežive od svoje plate, a ne mogu. Profesori Medicinskog fakulteta imaju hiljadu evra, sa svim mogućim dodacima. To je nenormalno. Pre nekoliko godina sam bio nešto uključen u te političke igrarije i kada sam rekao da lekarima uopšte ne treba dati platu, već uslove za život, gledali su me u čudu. Naš posao treba da nam obezbedi dobar auto da sačuvamo život jureći da pružimo pomoć pacijentu, mogućnost da živimo normalno, da imamo za režije, struju, ogrev, letovanja i novac da školujemo decu. Ko hoće da provodi i do dvadeset sati u domu zdravlja, bolnici, klinici, trebalo bi da ima sve to, pa ko hoće, gospodo, da se bavi medicinom, neka izvoli. U tom slučaju ne bi bilo problema, ni redova, ni priče o korupciji, ni vremena koje se određuje po pacijentu... Svake godine pred upise mi dolaze mladi ljudi ovde u ordinaciju za savet da li da upišu medicinski fakultet. Ja im kažem: „Moraš imati sve devetke i desetke, da dobro naučiš. I zapamti, ako ostaneš u Srbiji, nikada nećeš biti bogat. Ukoliko odeš na Zapad, bićeš bogat, ali zbog toga ćeš biti rob koji će raditi dvadeset sati dnevno i imaćeš slobodne vikende. Međutim i tada će tvoj telefon biti uključen za pacijente. To će ti biti adekvatno finansijski nadoknađeno, ali ti nećeš imati mira."  Ja upravo zbog tog načina rada, ali i zato što sam želeo da lečim svoj narod, nisam otišao u inostranstvo, iako sam mogao. Bio bih sigurno bogat čovek.

NE: A sa druge strane, opet ni ovde niste imali mir?

Boban B: Lekar nikada nema mir, on samo treba da ima dobre uslove, kao što rekoh adekvatno obezbeđenu egzistenciju kako bi se dobro posvetio onome što radi. Ako on ima stotine problema, ne može biti baš fit za posao, bilo u privatnoj ili u državnoj službi.

NE: Kako ste doneli odluku da odete u privatnike?

Boban B: Ordinaciju sam otvorio 1993. Godine, kada mi je plata bila pet maraka, a deca mala, nisam mogao da preživim. Bio sam specijalista interne medicine, ali nisam mogao da shvatim da se može doći dotle da se živi s pet maraka plate. I tada su lekari, kada je na vlasti bio Slobodan Milošević, mogli da kažu: „Nećemo da radimo za pet maraka". To što nisu uradili onda, repovi se vuku i sada, pa su lekari malo plaćeni. Stoga su primorani da rade ovo što danas rade... Istakao bih da meni ne pada na pamet da se bavim time da li neko uzima novac i da li postoji korupcija, o tome neko drugi treba da brine. Od čega su pojedini lekari u državnoj službi bogati, ne znam, ali neka su oni sposobni...

NE: A kako tih čuvenih 90-ih prošlog veka izgledala usluga koju ste pacijentima pružali sa platom od pet maraka?

Boban B: Isto kao kada sam imao veliku platu. Smatrao sam da pacijent ne može da bude kažnjen, jer nije on kriv, on samo hoće da se leči i da živi, kao i svi. Zbog takve plate sam direktoru rekao da neću da radim.

NE: Otvorivši ordinaciju „Dr Boban" okupili ste i eminentne profesore koji su ovde pregledali?

Boban B: Da. I tada sam sebi obezbedio pristojan život. Dovodio sam te lekare, profesore, moje drugare sa fakulteta. Ja sam se vratio u Mačvu da radim, a oni su ostajali u Beogradu i postajali profesori. I oni su te 1993. bili ugroženi malom platom, pa su bili prinuđeni da dolaze kod mene da bi zaradili. Bili su tu profesori Milenko Uglješić, Ranko Vrboljin, Mihailo Dodić, Božo Trbojević... Pošto je moja ordinacija prijavljena, oni su za rad kod mene dobijali dozvolu Dekanata Medicinskog fakulteta u Beogradu. Tako je tada bilo.

NE: Neverovatno, ali nakon uspešne privatne prakse, vi se posle skoro dve decenije vraćate u Dom zdravlja u Bogatić?

Boban B: Takav sam čovek. Dom zdravlja je nekako 2012. godine uspeo da nabavi ultrazvučni aparat, za to vreme malo moderniji i petsto ljudi je čekalo na pregled, jer niko od lekara nije znao, ili nije hteo, da na njemu pregleda. I tada na molbu direktorke Doma zdravlja dr Vesne Stanojčić zatvaram ordinaciju i vraćam se u državnu službu u kojoj sam ostao četiri godine, dok nisam otišao u penziju.

NE: I onda povratak natpisa ispred vile, ponovo otvorena vrata ordinacije „Dr Boban"?

Boban B: Šta bih drugo? Nisam radio uporedo u državnoj i privatnoj praksi. Imam danas saradnika radiologa i ponudu drugara lekara iz Beograda da ponovo dođu kod mene, samo treba još dobro da se opremim.

NE: Za vas kažu da penzionerima najčešće niste naplaćivali preglede?

Boban B: Nisam i ne činim to ni sada. Penzioneri Mačve, u mom prvom „mandatu" privatnika, imali su odštampanu knjižicu na kojoj je pisalo kolika im je penzija. Rekao sam im da ne kriju, jer ja ne kršim zakon, da imaju neograničen besplatni pregled u internističkoj ordinaciji „Dr Boban", a članarina je bila simbolična -  jedan dinar mesečno. To je zvanično trajalo deset godina, a u stvari traje i dan-danas. Nisam naplaćivao ni siromašnima i ne naplaćujem ni sada. I ono što je bitno, nemam redove. Nisam ih imao ni kada je bilo aktuelno s penzionerskim knjižicama, jer su me veoma poštovali i vrlo malo zloupotrebljavali. Bili su zadovoljni. To je bio moj veliki potez. Ne želim da me neko pogrešno shvati, ali nikada nisam naplatio pacijentu kome sam dijagnostikovao karcinom. Ne dao Bog te pare da uzmem, nikada u životu. Te pare nikada u moju kuću nisu ušle i neće ući. Tada mi je najveća briga pacijent. Teško mi je da nekome iz porodice pacijenta obolelog od karcinoma kažem kroz kakve procedure treba da prođe i šta ga sve čeka. Ali, ponosan sam na ovo što kažem i smatram se najjačim lekarom: „Nemojte da ulećete, da vam prodaju imanje nepošteni laganjem da će da vas izleče za novac." Ovo ističem, jer sam imao primera da su ljudi prodavali svu imovinu i doktori prevaranti su im uzimali pare iako su znali ishod. Takvima treba zabraniti da rade, ništa drugo. I sve ovo ne činim i nisam činio da bi ljudi lepo pričali o doktoru Bobanu. Ja tako gledam medicinu. U tome je poenta. Onaj kome je ovo nejasno, on ne zna šta je medicina, ili je pogrešno shvata. Pacijent ti daje svoj život, treba da ga lečiš, a ti treba da merkaš koliko ćeš novca da mu uzmeš. To je strašno!

Knjiga o Rajki

NE: Koja  je bila prva slika koju ste prodali?

Boban B: Bio sam na prvoj godini studija, kada je te 1969. godine Milić od Mačve organizovao u Ateljeu 212 grupnu izložbu na kojoj su izlagala najpoznatija imena tog perioda jugoslovenskog stvaralaštva. Slika koju je odneo bila je i prva slika koju sam prodao, ali sam je fotografisao i posle opet naslikao, pa je sada držim izloženu u ordinaciji. Do sada sam naslikao oko 800, a ostalo mi je blizu 200 slika koje više ne prodajem, jer ostaju u nasleđe potomcima i ovoj galeriji. Najviše sam zaradio na jednom ulju na platnu prodatom u Umagu na samostalnoj izložbi u onoj velikoj Jugoslaviji. Za nju sam dobio 5.000 maraka. Pre deset godina imao sam veliku retrospektivnu izložbu u dvorcu Dunđerskih i njome se veoma ponosim, kao i slikom koja dominira sada u galeriji, a to je moja „Vavilonska kula". Bila je godinu dana na centralnom mestu i sve je poklopila u galeriji nekadašnje VANU. Nudili su mi za nju 3.500 evra i naravno nisam hteo ni da čujem. Za mene ona nema cenu. Do sada sam slikao naslovnice za knjige drugih pisaca, a sada ću i za svoj roman o čuvenoj kafanskoj pevačici Rajki, čime ću i književnim iskazom zabeležiti prizore moje Mačve, i to one koja je nestala, bogata seoska i radnička. Vidite onaj portret žene za kafanskim stolom? To je pevačica Rajka, o njoj pišem, a time obuhvatam jedan period tog mačvanskog života u čuvenoj kafani „Drina". Tu je sedamdesetih godina Rajka za jednu pesmu uzimala od bogatih seljaka dva bika. Te priče sam pokupio od ljudi koji su tada bili mladi, a beležim samo to što je ostalo upamćeno. Rajka je 1974. napredovala, iz Bogatića otišla da peva u Šabac, u čuvenu kafanu „Šaran" kod fabrike „Zorka",  koja je u to vreme zapošljavala skoro 16.000 radnika. Prvog u mesecu, radnici su išli u kafanu i Rajki davali cele plate, pa su je šabačke žene najurile iz grada. Čulo se da je proterana Rajka otišla u Beograd da peva i da se udala za nekog generala...


pošaljite komentar

1 komentar

  • nikola

    Alal mu zivot, cuo sam da je doivan, skajaj, ali nisam znao da je toliko veliki covek. Takvi treba da se pitaju o zdravstvenom sistemu Srbije.