Projekat „Skoplje 2014“

Mame. Što je ubavo!

  • Broj 38, mart 2017

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Kao, uživaš. Praviš se da je ono dole magla, a ne smog. S te visine je i Aleksandar Makedonski mali, maltene nevidljiv, a ne Veliki (24 metra), kao i otac mu Filip II, i car Justinijan i Samuil, i Kirilo i Metodije, i Kliment, i Naum, i Goce Delčev, i Klio, i Dionis, i komite, i pesnici... i svi ostali. Šta u svom tom, za većinu – ruglu, može nekom da se dopadne? Za mene, to je na prvom mestu fakat da ti sve vreme, zapravo, nemaš pojma u kom si gradu.

Ma kako žitelji Skoplja, oni intelektualniji i više od ukusa, patili što im je grad „prestonica kiča", iako isto mislili i posetioci sličnog senzibiliteta, i bile snimane posprdne emisije o besmislu nove spomeničke arhitekture, meni je taj galimatijas istorijskih figura pretočenih u bronzu, neviđeno legao. Kao da sam aterirala na drugu planetu, a ne prevalila svega oko 400 kilometara od kuće. Od sivila Beograda.

Kao da sam pristigla u svojevrsni Diznilend za odrasle.

Projekat „Skoplje 2014" urbanisti kritikuju kao „haotično mešanje stilova", istoričari mu osporavaju naučnu doslednost, estetičari spočitavaju jednoobraznost kipova sa dominantnom naivnom notom, ali meni je taj „cirkus" izgledao komično, pa samim tim i veselo. Toj nabujaloj mašti graditelja uzori nisu samo samo Pariz  i London, već ona teži da sve viđeno nadmaši. I prilično joj u tome uspeva, što je moj subjektivni osećaj.

Objektivno, sve je na strani onih koji graditeljski potez makedonskih vlasti tumače na dva, usko povezana načina. Kao klasično „pranje" velikih para, skopčano sa prekrajanjem prošlosti, po sistemu od svega pomalo od komšija, ali i udaljenih kultura i naroda. Jer, na stotine miliona uloženih evra u statue rimskih, vizantijskih, nacionalnih i drugih velikana nisu (isključivo) od poreza. „Vladajuća VMRO-DPMNE je najbogatija partija u Evropi po vrednosti nekretnina u svom posedu", reći će vam svako malo upućeniji, aludirajući na objekte što ih data stranka vizionarski zida u svakom tamošnjem naseljenom mestu. Odakle tačno stižu novci, niko ne zna, ili niko neće da prizna.

Jedno je jasno: ova mlada država pokušava da pronađe korenje, bilo to u lepoti sklonoj antici, bilo u herojima sa isukanim mačevima i kopljima (a ima ih dosta i sa savremenijim oružjem), ili u stožerima umetničke misli, slikarima i pesnicima... Na čelu ili začelju sa Tošetom Proeskim, zavisno sa koje ste strane Vardara da krenete u turistički obilazak.

Toše, doduše, ne liči na sebe i može da se pozna samo po mikrofonu (premda je i njegov oblik sporan, i nalik potrošenoj rolni papirnatih ubrusa), koji odskače od kistova i svitaka. Ali, zato liči na sve druge skulpture, kao da ih je ista ruka tvorila. Zato se velikani ne daju raspoznati po crtama lica, a sve manje i po natpisima, ojedenim zelenkastom patinom, što remeti njihovu edukativnu namenu. Ali i dalje ostavlja utisak (sumanute) raskoši, pa gradom kruži citat nekog đaka pristiglog iz unutrašnjosti u sklopu školske ekskurzije koji uzbuđeno javlja majci: „Mame, što je ubavo".

Slično je i sa Mostom civilizacije, susednom Mostu umetnosti u spletu novih „vijadukata" što spajaju obale Vardara, a čija je uloga da predstavi sve etničke grupacije što prohujaše tlom Makedonije, kroz njihove najviđenije predstavnike. I ovi se međusobno slabo razlikuju, izdvaja se malčice samo jedan, Marko Kraljević. Nezgrapniji od ostalih par tuceta „braće po značaju" na istom potezu, ogromne glavurde, dobro razvijenih prsa, a kokošijih nožica, kako primećuju „zlobnici", dovodeći u pitanje i Markovo poreklo. Za većinu drugih persona grata i nismo čuli, što može da se pripiše selektivnom proučavanju minulog vremena.


 


Nastavak teksta možete pročitati u 38. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija.

pošaljite komentar

Nema komentara