Upoznaj domovinu da bi je više voleo

Manastiri, Uvac, krompir, o zmijama da ne pričam

  • Broj 52, jul/avgust 2018.

  • Jelica Stojančić

  • 0

Spektakularni Uvac, nonšalantno odenut u smaragd, dočekao nas je oran za samopromociju. Voda je bila bistra, obale uredne kao engleske pedantno trimovane bašte i parkovi. Ne da nije bilo plastičnih flaša, nego ni čepovi nisu plutali. Iznad glava nam je kružilo jato beloglavih supova, sa rasponom krila od bezmalo tri metra. Idila na jezeru

Stižu nam gosti iz inostranstva. Šta raditi sa njima, gde ih voditi, čime se pohvaliti. Kažu da smo poznati po svojoj gostoljubivosti i hrani. Istina. Ali, ne možeš ljude držati isključivo u kafanama i ugušiti pažnjom, nutkanjem, izlivima nežnosti. Dakle, kuda sa gostima? Po Beogradu. Skadarlija, Kalemegdan, Teslin i Muzej savremene umetnosti, pijaca Kalenić gde na tezgama, na dobrom engleskom, sa strancima odmah zapodenu razgovor o svetskoj političkoj situaciji, Kosovu, očekivanjima od međunarodne zajednice. A trešnje iz Grocke poljoprivrednica je ručno birala, čvrste i velike, „da se ne osramotimo pred Francuzima“. Potom razgledanje Gardoša, glavne štrafte Knez Mihailove, Tašmajdana, Hrama Svetog Save. U Novi Sad se mora obavezno, da vide širok Dunav, ravan Srem, ko u pesmi, Banat što će se ispostaviti da je važan vertikalni hod kroz istoriju jednog prijateljstva, ali o tom potom. I dalje guramo do Uvca, Mileševe, Sopoćana. Putuješ gde ni sam nisi bio, a celog života sanjaš da posetiš ta mesta.
Srbija samo izgleda velika jer su joj putevi loši, to sam htela da kažem. Defakto je onolika kolika jeste, sitna, rekama obdarena, a sećam se jednog teksta od pre sedam, osam godina, mislim iz Fajnenšl tajmsa, koji je počeo sa „Srbija je zemlja vulkana....“ Ne bih da polemišem sa autorom, neka mu bude. Ali, vratimo se turističkoj turi. Legendarnom Ibarskom magistralom očas bi se stiglo do Zlatibora, a onda ugodno prema odredištu da čovek može iznad stotke da tera kola. Al’ ne može. Džombe na putu, sa po jednom trakom u svakom pravcu, saobraćaj intenzivan. Ibarska džada je atrakcija po sebi, krvavi domaći specijalitet, neodgovorni vozači iz suprotnog smera uletali su u makazice tako često da se naš gost Andre hvatao za glavu i rekao da ne pamti da je to još negde doživeo, a obišao je pola planete.
Na Zlatiboru odmor za oči i telo, jagnjetina koja je pasla livade nekako ide uz krajolik i glad. I opet se setim uz osmeh jedne anegdote iz prošlosti. Tamo negde u belom svetu upoznala sam jednu divnu Francuskinju i reč po reč pohvali se da je bila u Srbiji na odmoru, na jednom „prekrasnom jezeru“. Do te mere im se svideo boravak, da su ga produžili za nekoliko dana.

Jezero? Koje jezero, pitam. Ne može da se seti. Pomognem joj, nabrajam naše „gorske oči“ . Ne ide. Pređem u Crnu Goru, Makedoniju. Možda je nešto pobrkala. Jok, nije. U Srbiji je bila, insistira. I upita SMS-om muža za lokalitet. Dobije poruku. Zlatiborsko jezero. Prasnem u smeh, objasnim da mi kad kažemo Zlatibor mislimo na planinu, ne na jezero. Kako god, mi smo kupili aranžman za Zlatiborsko jezero, uživali šetajući oko njega, vozili se čamcem. Kad kažem Zlatibor, mislim jezero, smejala se Anjes.
A onda smo forsirali ka Uvcu. Izabrali da se smestimo blizu reke, u mali privatni hotel, u jednom zaseoku, gde su jutarnji mir remetila jedino zvona o vratu krava na ispaši. Daleko od sveta, a tako blizu, internet, TV, kola, ne može se čovek lako izlečiti od tehnološke zavisnosti. O hrani je brinula prva komšinica, žena koja čeka penziju, pa se snalazi u interegnumu. Kajmak i sir su iz lokalnog raja izašli. Božanstveni izdanak domaćeg kulinarstva. Kupili smo po kanticu i pratili je gostima, sve skupa sa ajvarom i šljivovicom, da im se nađe kod kuće kad nas se užele.

Spektakularni Uvac, nonšalantno odenut u smaragd, dočekao nas je oran za samopromociju. Voda je bila bistra, obale uredne kao engleske pedantno trimovane bašte i parkovi. Ne da nije bilo plastičnih flaša, nego ni čepovi nisu plutali. Sa glasnim odobravanjem primetim da je sve kao pod konac. Reče naš kapetan kako se u rezervatu naglašeno brine o očuvanju okoline. Pre nego što je počela sezona, utovarili su dva šlepera puna raznog đubreta, sad hvataju i lišće u letu.
Iznad glava nam je kružilo jato beloglavih supova, sa rasponom krila od bezmalo tri metra. Idila na jezeru.

 

 

Nastavak teksta možete pročitati u 52. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara