Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

Muke poslednje nezavisne institucije

  • Broj 51, jun 2018

  • Miloš Obradović

  • 0

U telefonskom razgovoru dogovarajući intervju i objašnjavajući da pišemo o radu nezavisnih regulatornih institucija u Srbiji, Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, lakonski je upitao „ima li uopšte nezavisnih institucija?"

Odmah i odgovara: „Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti jeste nezavisna institucija i biće sve dok vršim funkciju poverenika, to mogu da garantujem. Što se drugih nezavisnih institucija tiče, evidentna je činjenica da se sve češće u njihov sastav predlažu i biraju ljudi sa više nego očiglednim vezama sa vladajućim partijama ili moćnim pojedincima iz vlasti. Ovo je posebno evidentno poslednjih godina. Taj prodor 'podobnih' kadrova, razume se, neizbežno izaziva sumnje u pogledu nezavisnosti institucija. Zbog toga, ali i zbog nekih konkretnih činjenja i još pre nečinjenja, koja su verovatno posledica toga, neretko se čak čuje da je poverenik za informacije poslednja nezavisna institucija. Kako god bilo, odgovor na pitanje da li još imamo nezavisne institucije i koje su treba da date vi, odnosno javnost, ne ja", kaže on za „Novu ekonomiju".

 Koja je ili koja bi trebalo da bude uloga poverenika u društvu? Šta ta institucija znači za odnos države prema pojedincu?

Poverenik u tom odnosu štiti dva prava građana. S jedne strane, štiti pravo građana, javnosti da vrše demokratsku kontrolu nad državom, odnosno radom vlasti, s druge strane, štiti građane od neovlašćenog zadiranja u njihovu privatnost od strane države i, razume se, i od drugih.

Velika je razlika između onoga što se dešava u dve oblasti prava koje poverenik štiti. U oblasti slobode pristupa informacijama, bez obzira na brojne probleme od kojih se mnogi hronično održavaju, a neki, naročito u poslednje vreme, čak i uvećavaju, mi smo kao država ipak zabeležili evidentan rezultat. Međutim u oblasti zaštite podataka o ličnosti urađeno je veoma malo, gotovo ništa. Sve se uglavnom svodi na aktivnosti poverenika koje, iako višestruko uvećane, sa npr. oko 80  predmeta u prvoj godini nadležnosti 2009. do preko 4.500 u 2017, ne mogu da nadomeste propuste, često neshvatljive, ministarstava, Vlade i Skupštine.

Vi ste od 2004. godine poverenik, da li su vas državni organi prihvatili kao sastavni deo državne administracije?

Тaj odnos posmatran kroz prizmu statističkih podataka o odnosu organa vlasti na različitim nivoima prema intervencijama poverenika, ne izgleda loše. Procenat uspešnih intervencija u prethodnoj godini, u masi od preko 3.500 žalbi, bio je iznad 93 odsto. Međutim, postoje i ružniji statistički podaci, koji govore da nadležno ministarstvo retko i samo simbolički i selektivno pokreće prekršajne postupke, pa je odgovornost za kršenje zakona umesto da bude pravilo, postala redak izuzetak. I odnos Vlade prema obavezi da u slučaju potrebe prinudom obezbedi izvršenje rešenja poverenika je doslovno neshvatljiv. U prošloj godini poverenik je to od nje zatražio 43 puta, Vlada to nije uradila nijednom. U takvim okolnostima ostvareni rezultat dodatno dobija na vrednosti.

Ko sve traži pomoć od poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti?

 Praktično svi, bez izuzetka. Građani, NVO, novinari i mediji, sindikati, političke stranke, čak i organi vlasti. Veoma sam zadovoljan što su u najvećem broju, gotovo dve trećine slučajeva, to građani. Taj podatak je najbolja potvrda da je zakon „živ", da je prepoznat kao koristan.

 U nekim slučajevima državni organi se potpuno nemarno odnose prema ličnim podacima ljudi, ali u drugim su spremni da plaćaju višestruke kazne kako ne bi otkrili informacije od javnih značaja. O čemu se tu radi?

 Za obe situacije bi se mnogo šta moglo navesti kao razlog. Neznanje, odsustvo edukacije, neodgovornost, bahatost. A u jednom nemalom broju svakako je reč o svesnom, namernom kršenju zakona i prava. U nekim slučajevima to je sasvim očigledno, pa gorak utisak izaziva činjenica da ni tada ne privlači pažnju nadležnih, poput Agencije za borbu protiv korupcije ili tužilaštva.

 Koje institucije su do sada pokazale najmanje volje za saradnju sa poverenikom?

Mogao bi to biti poprilično dug spisak. Ipak, ako nekog treba izdvojiti to je Ministarstvo pravde, po više kriterijuma. U oblasti u kojoj je nadležno za pripreme zakona, u oblasti zaštite podataka o ličnosti i pored činjenice da je Srbiji novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti neophodan, Ministarstvo pravde nije uradilo praktično ništa. Štaviše, ignorisalo je nastojanje poverenika da pomogne stavljanjem na raspolaganje kompletnog modela zakona koji je pripremio u saradnji sa civilnim sektorom. Posledica toga je da početak primene famoznog GDPR-a Srbija dočekuje sa zakonom koji ne samo da nije usklađen sa tom evropskom Uredbom, nego ni sa dvadesetak godina starim evropskim direktivama koje je Uredba stavila van snage.

Istovremeno, ministarstvo se „potrudilo" da u oblasti u kojoj nije nadležno za pripremu zakona, u oblasti slobode pristupa informacijama, pripremi nekakvu „analizu" primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama, u svakom pogledu, metodološki, faktografski i pravno na zabrinjavajućem, neprihvatljivo niskom nivou i u kojoj se netačno i maliciozno predstavljaju aktivnosti poverenika. Poverenik nije ni znao da se ta „analiza" priprema, ali je Ministarstvo partnerima iz EU predstavilo da je poverenik u izradi te „analize" bio „partnerska organizacija". Povrh svega, „analiza" je poslužila kao „osnova" za predlaganje nekih izuzetno loših rešenja u Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Reč je o rešenjima koja su već sa stanovišta elementarne zakonitosti i jedinstva pravnog sistema neodrživa, čije usvajanje bi značilo izuzetno ozbiljnu redukciju prava javnosti i koja su sa mnogo razloga naišla na žestoku kritiku stručne javnosti.

 Ovih dana na snagu je stupio GDPR, regulativa EU o zaštiti podataka o ličnosti. Da li će i kako to uticati na nas?

GDPR će se od 25. maja formalno primenjivati samo u EU ali, izvesno, sa vrlo ozbiljnim posledicama po praktično celi svet. U Srbiji, budući da nije članica EU, neće se formalno, direktno primenjivati GDPR, ali imajući u vidu teritorijalnu klauzulu GDPR jasno je da se na veoma relevantan način odnosi i na Srbiju. EU je teritorijalno važenje GDPR proširila, Uredba se primenjuje i na obradu podataka o ličnosti svih lica koja se nalaze u Evropskoj uniji, kao i na sve subjekte koji posluju sa EU, odnosno na njenom tržištu. Ovo je, posebno imajući u vidu da su predviđene sankcije neuporedivo, skoro nezamislivo oštrije nego kod nas, nešto o čemu naši privrednici moraju da vode računa. Upravo sa idejom da im se na to skrene pažnja, kao poverenik sam nedavno organizovao vrlo veliku regionalnu konferenciju o GDPR. I zadovoljan sam što je ta konferencija bila veoma uspešna, posebno što je privukla pažnju i učešće upravo privrednika. U saradnji sa nekim drugim subjektima, organizovano je još nekoliko manjih, a sličnih konferencija, ali ne mislim da je to dovoljno. Naša nadležna ministarstva trebala bi u kontinuitetu da ozbiljno informišu naše privrednike o svim konsekvencama primene GDPR. Nemamo razloga da budemo zadovoljni načinom na koji to rade.

Istovremeno u Srbiji nije donet novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, iako je Ministarstvo pravde još zimus sastavilo nacrt, a takođe je potpuno bez rasprave odbačen predlog poverenika. Kako to komentarišete? Šta je bilo sporno?

Šta je sporno, to je pitanje za Ministarstvo pravde i Vladu. Mesecima pre nego što se pojavio Nacrt Ministarstva pravde, poverenik je Vladi i Ministarstvu stavio na raspolaganje kompletan Model novog zakona, usaglašen sa GDPR-om. Taj Model dobio je veoma široku podršku stručne javnosti. Osamnaest specijalizovanih NVO se čak formalnom inicijativom obratilo Vladi tražeći da se, bez odlaganja, započne procedura usvajanja zakona, a na osnovu Modela poverenika. Međutim, iako je Vlada čak i u Akcioni plan za poglavlje 23, koji je usaglasila sa EU, sama unela da će Model poverenika predstavljati osnovu novog zakona, nije se dogodilo ništa. Tek na zimu pojavio se „nacrt" Ministarstva koji pominjete. Reč je o tekstu koji sa Modelom poverenika gotovo da nema dodirnih tačaka, koji je zapravo manje-više samo prevod GDPR-a, bez ikakvog prilagođavanja konkretnim uslovima srpskog pravnog poretka i bez odgovora na niz za nas specifičnih, odavno uočenih problema. Reč je, dakle, o veoma lošem tekstu, praktično neprimenjivom, na koji se moglo i moralo staviti mnoštvo primedaba. Nije slučajno da su kritičke primedbe bukvalno „pljuštale" sa svih strana.

Da li se zakonodavci pridržavaju vaših preporuka prilikom donošenja zakona?

 Ministarstva vrlo često i sve češće traže mišljenje poverenika o sadržini nacrta zakona koje pripremaju. Samo prošle godine poverenik je dao 60 takvih mišljenja. Ima, međutim, slučajeva kada ta mišljenja ne uvažavaju dovoljno ili ih čak potpuno ignorišu. A ima i takvih koji mišljenja uopšte ne traže, iako je to obaveza po Poslovniku Vlade. Takav odnos je u nekoliko slučajeva rezultirao usvajanjem veoma loših zakona, kao što su u poslednje vreme bili Zakon o nacionalnom registru DNK, u odnosu na koji sam od Ustavnog suda zatražio ocenu ustavnosti, kao i Zakon o BIA i Zakon o odbrani, u odnosu na koje ću to isto učiniti.


pošaljite komentar

Nema komentara