Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

Muke poslednje nezavisne institucije

  • Broj 51, jun 2018

  • Miloš Obradović

  • 0

U telefonskom razgovoru dogovarajući intervju i objašnjavajući da pišemo o radu nezavisnih regulatornih institucija u Srbiji, Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, lakonski je upitao „ima li uopšte nezavisnih institucija?"
Odmah i odgovara: „Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti jeste nezavisna institucija i biće sve dok vršim funkciju poverenika, to mogu da garantujem. Što se drugih nezavisnih institucija tiče, evidentna je činjenica da se sve češće u njihov sastav predlažu i biraju ljudi sa više nego očiglednim vezama sa vladajućim partijama ili moćnim pojedincima iz vlasti. Ovo je posebno evidentno poslednjih godina. Taj prodor 'podobnih' kadrova, razume se, neizbežno izaziva sumnje u pogledu nezavisnosti institucija. Zbog toga, ali i zbog nekih konkretnih činjenja i još pre nečinjenja, koja su verovatno posledica toga, neretko se čak čuje da je poverenik za informacije poslednja nezavisna institucija. Kako god bilo, odgovor na pitanje da li još imamo nezavisne institucije i koje su treba da date vi, odnosno javnost, ne ja", kaže on za „Novu ekonomiju".

 

Koja je ili koja bi trebalo da bude uloga poverenika u društvu? Šta ta institucija znači za odnos države prema pojedincu?

Poverenik u tom odnosu štiti dva prava građana. S jedne strane, štiti pravo građana, javnosti da vrše demokratsku kontrolu nad državom, odnosno radom vlasti, s druge strane, štiti građane od neovlašćenog zadiranja u njihovu privatnost od strane države i, razume se, i od drugih.
Velika je razlika između onoga što se dešava u dve oblasti prava koje poverenik štiti. U oblasti slobode pristupa informacijama, bez obzira na brojne probleme od kojih se mnogi hronično održavaju, a neki, naročito u poslednje vreme, čak i uvećavaju, mi smo kao država ipak zabeležili evidentan rezultat. Međutim u oblasti zaštite podataka o ličnosti urađeno je veoma malo, gotovo ništa. Sve se uglavnom svodi na aktivnosti poverenika koje, iako višestruko uvećane, sa npr. oko 80  predmeta u prvoj godini nadležnosti 2009. do preko 4.500 u 2017, ne mogu da nadomeste propuste, često neshvatljive, ministarstava, Vlade i Skupštine.

 

Vi ste od 2004. godine poverenik, da li su vas državni organi prihvatili kao sastavni deo državne administracije?

Тaj odnos posmatran kroz prizmu statističkih podataka o odnosu organa vlasti na različitim nivoima prema intervencijama poverenika, ne izgleda loše. Procenat uspešnih intervencija u prethodnoj godini, u masi od preko 3.500 žalbi, bio je iznad 93 odsto. Međutim, postoje i ružniji statistički podaci, koji govore da nadležno ministarstvo retko i samo simbolički i selektivno pokreće prekršajne postupke, pa je odgovornost za kršenje zakona umesto da bude pravilo, postala redak izuzetak. I odnos Vlade prema obavezi da u slučaju potrebe prinudom obezbedi izvršenje rešenja poverenika je doslovno neshvatljiv. U prošloj godini poverenik je to od nje zatražio 43 puta, Vlada to nije uradila nijednom. U takvim okolnostima ostvareni rezultat dodatno dobija na vrednosti.

 

Ko sve traži pomoć od poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti?

Praktično svi, bez izuzetka. Građani, NVO, novinari i mediji, sindikati, političke stranke, čak i organi vlasti. Veoma sam zadovoljan što su u najvećem broju, gotovo dve trećine slučajeva, to građani. Taj podatak je najbolja potvrda da je zakon „živ", da je prepoznat kao koristan.

 

 

Nastavak teksta možete pročitati u 51. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara