Vladimir Vozar, vlasnik Biofarme „Vozar“, Kisač

Našoj deci treba organska hrana

  • Broj 53, septembar 2018.

  • Aleksandar Žič

  • 0

Ovo je priča o porodici koja je napustila sigurne i dobre državne poslove i na pola hektara zemlje započela proizvodnju organske hrane u vreme kad se za to nije ni znalo. Tri decenije kasnije imaju prepoznatljivo ime, brend, tržište, hektare pod zasadima, ali problemi nisu nestali. Ovo je autentična porodično-poslovna priča porodice Vozar

Dobro jutro, već tri decenije u pola pet čuje se pred odlazak na njive među ukućanima porodice Vozar iz Kisača, ali ne uzalud. Krenuli su sa „čudnim povrćem“ za jugoslovenske, a posebno kisačke prilike, i napravili pravi biznis bum u mirnoj, ali tradicionalno nepoverljivoj sredini. Počevši od 2006. godine profesionalno se bave proizvodnjom organske hrane, stvorili su jedinstveni „Vozar“, ušli svojim proizvodima u najveće trgovinske lance Srbije i ostali  pritom verni kupcima Limanske pijace u Novom Sadu. Iskustva holandskih, nemačkih, italijanskih farmera čija su gazdinstva posetili, stručnih knjiga, instituta, eksperata i sajmova, naši proizvođači zdrave hrane spajali su sa sopstvenim, što im je donelo brojne nagrade i priznanja za proizvode sa Biofarme „Vozar“. Ukoštac sa nepoznatim u doba SFRJ uhvatio se Andrija Vozar, koga je nasledio sin Vladimir, sadašnji vlasnik firme i imanja - Biofarma „Vozar“. U sredini gde i danas ima, ni manje ni više, nego Nazarena obučenih u tradicionalnu nošnju koju možemo videti uglavnom po filmovima, dolazak brokolija i ljubičastog karfiola izazvao je čuđenje, kao uostalom i u SFRJ u kojoj je prvi počeo da ga proizvodi rodonačelnik firme i brenda Andrija Vozar. Išli su istrajno i radno do mesta s oznakom „brend Vozar“, koje im je donelo i profit i poverenje kupaca i nagrade za kvalitet, ali i zahvalnice za dobročinstvo, ili „društvenu odgovornost“. U tom okruženju zahvalnica, plaketa, medalja, pehara, diploma nastaje  ova priča o uspehu porodice Vozar u biznisu zdrave hrane i to baš na dan kada Vladimirov naslednik puni tri godine, a inspekcija „češlja“ sertifikate.

Nova ekonomija: Kako je započet porodični poljoprivredni biznis?

Vladimir Vozar: Moji roditelji su poljoprivredni biznis počeli iz hobija, a onda su 1987. godine napustili redovan posao i dobre pozicije za SFRJ prilike. Otac Andrija je radio u Stoteksu i Progresu, bio je na veoma dobrom položaju, ali je zbog toga i veliki poslovni teret nosio sa sobom. Majka je bila zaposlena u Novitetu. Kada su napustili redovne poslove, počeli su na pola hektara da gaje za bivšu Jugoslaviju tada neobično povrće – brokoli, karfiol, beli patlidžan. Bio im je cilj ne samo da proizvode, već i da imaju tržište za svoje proizvode, da ih ljudi kupuju. Počelo je sve od pola hektara, širili smo se i stigli do 1990. godine i jednog problema. Trebalo je prskati šargarepu, a istovremeno je davati deci. Zatražili smo pomoć Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i upoznali profesorku Branku Lazić, koja nam je rekla: „Deco, nije ovo posao za vas, vi ste veoma odgovorni i bavite se zdravom hranom“.  To se tada tako zvalo, nije postojao pojam „biohrana“. Naravno da nismo stali pred izazovom i napravili smo prve korake u proizvodnji organske ili zdrave hrane. Prva znanja o zdravoj hrani dobili smo u udruženjima Teras iz Subotice i Vrelo iz Novog Sada. Kao pioniri u poslu, i bez dovoljno novca smo i gubili, jer se sva proizvodnja nije mogla zaštititi. Ali smo i učili na sopstvenim greškama i dobrim potezima.

NE: Vaši roditelji su pre 31 godinu započeli posao, a kako su se odlučili za čudno povrće, poput ljubičastog, piramida karfiola...?

Vladimir V: Moje roditelje su uputili prijatelji, kupci našeg povrća na novosadskoj pijaci, koji su putovali po svetu i donosili po jednu kesicu. Mi smo sa prvim prinosima izlazili na pijacu i prodavali i to ću činiti dok se bavim ovim poslom. Imam puno mušterija i to neću da prokockam. Oni su mi najveća garancija da su moji proizvodi odličnog kvaliteta. Dakle, preko mušterija su moji roditelji došli do novih sorti, do novih saznanja, a onda smo i sami ukrštali pa smo u jednom momentu imali čak 80 vrsta salata koje smo gajili. Od kada smo ušli u trgovinske lance, nemamo toliki asortiman. Od 2006. godine nam je Univereksport ustupio mesto u svojim prodajnim objektima, ali je tražio i sertifikat o zdravoj hrani. Te godine smo i započeli profesionalno da proizvodimo organsku hranu i u tome još trajemo, ali kao što rekoh sa manjim asortimanom. Dva su razloga, najpre mušteriji u velikom sistemu nema ko da objasni čemu koja salata služi, dok na pijaci može da se ukaže koja je gorka, koja slatka, u kojoj ima više gvožđa ili karotena... Drugo, ograničava nas sama država sistemom dozvola na sortnoj listi.

NE: Koliko sada imate vrsta salata?

Vladimir V: Desetak salata. Asortiman upotpunjuju šargarepe, cvekle, rotkve, razne vrste paradajza, tikvica, bundeva... Sve mi to proizvodimo na organski način. Danas ukupno imamo dvadesetak vrsta organskih proizvoda.

NE: Pored Univereksporta, sarađujete li i sa drugim sličnim kompanijama?

Vladimir V: Da, sa Merkatorom. Sarađivali smo i sa Metroom, Deltom. Danas je Univereksport najveći kupac naših proizvoda i kada imamo viškove, izlaze nam u susret da nam otkupe. Sa druge strane, oni nam zbog potražnje organske hrane toliko mogu otkupiti da mi nikada ne možemo toliko da proizvedemo. Pritom, ako nemate kvalitet, nemojte počinjati ovu proizvodnju, bez toga ne možete opstati.

NE: Kada ste se vi uključili u porodični posao?

Vladimir V: Odmah smo sa roditeljima krenuli na njivu kada su oni napustili državne firme. Imao sam tada 13, a brat Miroslav 17 godina. Pored toga što smo išli u školu, odlazili bismo i na pijacu i nije nam bilo teško. Ne žalim što sam to radio. Brat je danas agronom, a ja sam farmer koji je završio za auto-električara.

NE: Skoro ceo život ste u oranicama i na pijaci?

Vladimir V: Da. Veliki staž i iskustvo imam i opet bih krenuo istim poslovnim putem. Kao i moj otac, nakon susreta s profesorkom Lazić. Nije bilo odustajanja. Ona nas je upućivala, dala knjige o zdravoj hrani koje je napisala, pa smo počeli da učimo. Sa druge strane, kada nas je život tako naveo, sami smo na sebi učili. Često se dešavalo da je povrće bilo crvljivo, da su ga lisne vaši toliko isisale da nije moglo na pijaci da se proda. Ali ideš dalje, proizvodiš, usavršavaš se i uživaš u onome što si proizveo sa oznakom organska hrana Biofarme „Vozar“. Svako jutro, kao i moji roditelji nekada, ustajem u pola pet. Nije mi to teško, ali u podne supruga i ja napravimo pauzu od sat vremena, pa krećemo u drugu smenu.

NE: Na koliko hektara danas proizvodite organsku hranu?

Vladimir V: Pošto smo odvojili domaćinstva, moja porodica na dvanaest, a bratovljeva na sedam i po hektara. Nekada smo imali zasade zdrave hrane na dvadeset hektara. Ne smemo više da se u to upuštamo, jer nema dovoljno radnika, što je jedan od najvećih problema u proizvodnji.

Nastavak teksta možete pročitati u 53. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara