Ukinuli smo instituciju kičme

Nataša Stojanović i Marko Šelić Marčelo

  • Broj 43, septembar 2017

  • Nataša Stojanović

  • 0

U današnjoj Srbiji građani se dele na podobne i nepodobne. Narod nema kičmu da ustane, ne sme ni da zucne, kamoli da se zaozbiljno pobuni protiv onoga ko ga evidentno tlači. Mi smo nacija koja živi od mita o svojim slavnim dedovima, dok smo u aktuelnoj sadašnjosti najveće kukavice koje je svet ikad video. Nije bilo masovnog reagovanja na Savamalu, nije ni na aferu „helikopter", sve može, muk je jedini odgovor. Režim to zna, svakodnevno dokazuje i silno se zabavlja ciničarenjem. Na čelu sa Arhicinikom, čija se izuzetno ranjiva sujeta sveti svemu i svakome upravo ejakulacijom cinizma. 

Ovo  je za „Novu ekonomiju" rekao Marko Šelić Marčelo, pisac, hip-hoper, aktivista i buntovnik s razlogom, koji ovih dana promoviše roman Higijena nesećanja, drugi deo trilogije Malterego, objavljen u izdanju Lagune. I ovaj roman pripoveda o životu ljudi u okolnostima današnje Srbije, iako cilja i na daleko univerzalnije teme.

"Radnja zatiče glavnog junaka Lea  u situaciji koja je meni, ali i ljudima oko mene, prilično bliska: onoj kad pregaziš prag tridesete i obreteš se na granici između idealizma i nihilizma, kad si idealista i ne pristaješ da prestaneš, ali si dovoljno realista da si nihilista. Kad imaš 20 i nešto, još možeš da projektuješ svoje JA na horizont željene budućnosti, pa da kažeš sebi: dobro, sad nije baš najbolje, ali biće; moje je da dam sve od sebe i time doprinesem izgradnji tog i takvog futura. Ali sa više od trideset – to se ozbiljno obesmisli. Ljudima mojih godina sasvim je jasno da ovde nije tako ispalo i da su dobre šanse da tako nikad ne ispadne", priča Marčelo.


Srž romana je sukob glavnog junaka Lea, pozitivca i idealiste, i Janka Žagara, negativca koji, čini se, živi da dokazuje idealistima da su budale. Stiče se utisak da si opisivao život u Srbiji u kom idealisti i pošteni ljudi poput tvog glavnog junaka propadaju, dok oni pokvareni i beskrupulozni doživljavaju uzlet.

Junaci trilogije Malterego jesu ljudi koji su počeli da ispadaju iz šina zato što su oduvek igrali po pravilima. Neki od njih padaju u ozbiljne moralne dileme. Drugi padaju u duboke depresije. Za razliku od njih, Janko Žagar se obogatio 90-ih, nesumnjivo je ratni profiter, a možda i ratni zločinac. On je čovek s mnogo novca, ali i čovek izuzetne inteligencije i širokog neformalnog obrazovanja, kojim počesto uspeva da prestigne one s formalnim. Tokom čitanja ovog prvog toma Higijene nesećanja prikrada nam se utisak da Žagar priprema nešto veliko, te ta u izvesnom smislu regrutuje ljude za uloge u onome što je namerio da izvede. Sve to na stranu, hemija među ovim junacima, načini na koje jedan drugoga provociraju – jer, da, i Leo provocira njega činjenicom da je inherentni psiholog, čovek sposoban da zađe u zakulisje ličnosti, što je raskrinkavajuće – sve to ne bi funkcionisalo da ova dva glasa ne postoje u svakome od nas. Ta raskrsnica u nama jeste najstarija bitka za koju svet zna i bez te mogućnosti da biramo, naše hrabrosti i kukavičluci ne bi imali nikakvoga značaja. 


Ono što pišeš u romanima je isto ono što često javno govoriš o životu u Srbiji. Više puta si rekao da je beskičmenjaštvo razlog zbog kog se ljudi ovde ne bune ni kada im se naruši osnovno dostojanstvo. Rekao si i da se iz istog razloga mladi ljudi masovno učlanjuju u političke partije. Ko je kriv za to? 

Negde drugde, bilo bi sjajno što se mladi ljudi – ili, svejedno, oni stariji – učlanjuju u stranke rešeni da konstruktivno učestvuju u političkom životu zemlje. Ali u jednom do srži pokvarenom sistemu, partijama se ne pristupa iz takvih razloga. Onih koji pristupaju vođeni idealima, a verujem da takvih ima u svakoj političkoj organizaciji, em je malo, em se vrlo brzo razočaraju – pa onda ili batale i odu po svoju prvu paklicu antidepresiva, ili se puste nizvodno i iskvare. To je onaj "bolji” od dva scenarija; gori i neuporedivo češći jeste to da ih upravo pokvarenjaštvo od starta i zaljubljenost u prečice opredeljuje da se uopšte učlane – ideali se ne spominju čak ni formalno, na delu je hipersvesnost da smo nepopravljivi i da nema smisla postavljati pitanje kako da se voda u bari pročisti, nego samo pitanje kako ne biti onaj ko se davi, već onaj ko pliva (bez obzira na to koga davi da bi plivao). U jednom tako osebičenom društvu demokratija i civilizovanost mogu jedino biti aljkavo izglumatane niskobudžetne farse – koje mediji reklamiraju kao gromoviti blokbaster što obara sve rekorde. Ko je kriv? Pa mi, naravno. Nije neistina da nam i drugi kopaju jamu, ali lopate serijski proizvodimo sami i dodajemo svakome takvom u ruke, jer nam raka nikad nije dovoljno duboka. Mi furamo patriotizam galamdžijskog tipa čije je naličje muk beskičmenjaka. I to je, što reče veliki pesnik, sav naš bol. Diktatori nikad ne jašu prelepe jednoroge, nego samo uboge kljusine koje se same podmetnu i onda žive od njegovog laskanja da su pegazi. To smo mi. Ljudi koji ne smeju ni da zucnu, a kamoli da zbace jahača s grbače.


Zašto je tako?

Zato što nisu devedesete, zato što nije rat, što nisu sankcije, što nema redova za osnovne životne potrepštine i što, na kraju krajeva, po nama ne padaju bombe. A izgleda da nam je jedino to prag tolerancije. I to je pogubna spoznaja. Mene boli što ovo govorim, ali kako nikoga ne jašem, ne bavim se laskanjem. Ne zanimaju me prividi i utehe, nego suštine i istine. Od onih koji vole naciju tako što joj podilaze, mene podilaze žmarci. Dosta mi je tog bedničkog baljezganja o izdajstvu – ne, drugari, JA volim ovu zemlju, a vi je izdajete i sahranjujete upravo time i tako.



Nastavak teksta možete pročitati u 43. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara