Nije sve tako bilo

Nenaplativi krediti Fonda za razvoj od preko milijardu evra autoru su poslužili kao osnovu za pokušaj da se Fond predstavi kao deo „mašine za pranje para“. Uz podatak da preko 20.000 kredita Fonda obrađuje samo 61 službenik, neupućeni čitalac može lako izvući zaključke da se ti krediti daju bez odgovarajuće provere i obaveze vraćanja. Realnost je međutim potpuno drugačija, pošto najveći deo tih „kredita“ predstavljaju budžetske subvencije, a ne kredite

Knjiga Dušana Pavlovića „Mašina za pranje para“ predstavlja zanimljivo svedočanstvo o funkcionisanju Ministarstva privrede u vreme mandata Saše Radulovića. Čitaoci će imati prilike da sagledaju kako funkcioniše deo državnog aparata i kako je skoncentrisana velika moć u kabinetu Aleksandra Vučića.

Mehanizmi pritiska na medije mogu se videti iz primera kada je Aleksandar Vučić preko Manje Grčić sa B-92 uspeo da iz emisije „Utisak nedelje“ ukloni Radulovića, iako je već bio najavljen kao gost. A Radulović je tek kada je podneo ostavku shvatio da teško može da „priđe“ bilo kom elektronskom mediju sa nacionalnim pokrivanjem.

Zanimljiv je i pokušaj autora i Saše Radulovića da političke ambicije pokušaju da ostvare  u Novoj stranci. Neslavno je okončano razilaženjem upravo na ključnoj tački njihovog predloga – a to je da Zoran Živković ne može da bude vođa te stranke niti premijer buduće vlade, pošto birači traže nešto „novo“ a ne samo „NOVU“ stranku sa istrošenim liderom. Upravo nemogućnost dogovora sa Živkovićem i njegovo pozivanje na peti oktobar pokazuju koliko je pojedincima teško da shvate da su postali politička prošlost. To bi moglo da bude i tema za ramišljanje ličnostima koje se „kriju“ iza Živkovića a izbegavaju da se direktno angažuju – Vesni Rakić Vodinelić, Mileti Prodanoviću i Dušanu Mažid-Pajiću. Radulović i Pavlović su sa pokretom „Dosta je bilo“ na prošlim izborima ostvarili izuzetno dobar rezultat sa 6% glasova, a Nova se još više marginalizovala u svom pokušaju da bude svojevrsni JUL prema Demokratskoj stranci. Knjiga odlično predstavlja Novu stranku kao taoca lidera Zorana Živkovića i agoniju svih nekadašnjih lidera DOS-a i dalje aktivnih, koji ne shvataju da su postali teret, a ne rešenje.

Neformalno pregovoranje kao osnov za razne dogovore sa investitorima

Intervencije članova kabineta Aleksandra Vučića prema Ministarstvu privrede su bile veoma česte, posebno u slučajevima kada je trebalo progurati određene već dogovorene „poslove“ za koje je trebalo da naknadno verifikuju u resornom ministarstvu. Svi ti „poslovi“ koji su dogovoreni u neformalnim pregovorima sistema po pravilu su problematični, samim tim što su zaobiđene transparentne procedure i nadležne institucije.

Iz knjige se može saznati kako su se, i pored već enormnih subvencija Fijatu, pokušala dodeliti dodatna sredstva „širim“ tumačenjem ugovora, za zapošljavanje radnika na određeno vreme (umesto na neodređeno), i koji su sve ustupci pored 30 miliona evra gotovine odobreni kompaniji  Michelin za investicije u Pirotu.

Sve te aktivnosti su mahom vezane za Agenciju za strana ulaganja SIEPA. Autor identifikuje „ekstraktivne“ institucije koje služe za „isisavanje“ budžetskih sredstava i po njemu SIEPA predstavlja primer takve instutucije. 

Rad SIEPA je bio od početka izuzetno problematičan i veoma je dobro što su pokazane pojedine manipulacije oko privlačenja „investitora“ i zapošljavanja uz subvencije, kao i na razne potpuno netransparentne kriterijume po kojima su sredstva odobravana.

Ne funkcionišu sve institucije kao SIEPA

Međutim, problemi za autora počinju kada ceo sistem koji je vezan za Ministarstvo privrede pokušava da predstavi kao „ekstraktivne“ institucije a la SIEPA. Tu već knjiga gubi na kvalitetu, jer po svaku cenu pokušava predstaviti Fond za razvoj i postupak privatizacije kao „ekstraktivne“. Podaci koji to potkrepljuju su oskudni i loše izabrani. Ne može se reći da te institucije funkcionišu na najbolji mogući način, ni da je 2013. u Agenciji za privatizaciju trebalo da radi 300 ljudi, niti da nema veliki broj stranačkih kadrova, ali ne stoje ni navodi da je u pitanju besomučno rasipanje ili poklanjanje – tzv. „ekstraktivne“ insitucije.

Nastavak teksta možete pročitati u 32. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“