Autoriteti

Nisi ti ovde da misliš, nego da radiš

  • Broj 50, maj 2018

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Obrela sam se i na mestu sekretarice u firmi jedne moje prijateljice. Tad sam spoznala da se privatna pojava sa poslovnom nekad i ne podudara. Inače prijatna i šaljiva, kao šefica, ta moja prijateljica bila je naredbodavna, isključiva, veoma zahtevna... Rečju: mušičava, pogotovo u sitnicama

Mogu bez zadrške da kažem da nemam problema sa autoritetima. Ili, mnogo, mnogo bolje rečeno: autoriteti nemaju nikakvih problema sa mnom. Jedino što želim jeste da radim i zbog toga (maltene) na sve pristajem. Od male plate (na crno) pa sve do kinjenja, a preko sitnih omalovažavanja kao što je neodgovaranje na mejlove.

Ne marim ako mi nadređeni nije najbistriji, pa ni naročito obrazovan, cenim to što se prihvata odgovornosti sa kojom se lično nikad ne bih nosila. Ali kad nekog ponese viši položaj, dolazi i do tragikomičnih situacija koje dovode u pitanje ustrojstvo svemira. Ili bar Srbije. 

Tako pamtim svoj prvi posao preko Omladinske zadruge. Bilo je to još u srednjoj školi, tokom leta, na uzgajalištu semenskog kukuruza PKB-a. Moj zadatak, kao i drugih više desetina najamnih radnika raznih generacija i nivoa iskustava u datom polju delovanja, bio je – zakidanje metlica na ženskim strukovima. 

Nadležan da se „nijedna metlica" ne propusti bio je jedan sićušan čovek, ružnjikav. koji je skromnost svoje pojave nadomešćivao strogošću. Zašto sam mu baš ja stalno bila na meti, valjda ću do kraja ovog teksta razumeti. Jer, nije bio usamljeni primerak svoje vrste.

Kao i sve druge direktive pretpostavljenih, i njegove sam naredbe bukvalno sprovodila. I samoj niskoj rastom, ne beše mi lako da dosegnem do vrha svake stabljike. Još ako je bila nerazvijena, i metlicu skrivala među oštrim liskama, još više se opirala mojim usplahirenim prstima.

„Zašto si uvek poslednja u vrsti? Zašto preskačeš metlice", izdirao bi se na moju omladinsku malenkost svako malo šefčić, kriveći lice u još ružniju grimasu. Od treme izazvane takvim njegovim tretmanom, bivala sam sve sporija i neuspešnija.

„Kako ne kapiraš da možeš da ’vataš krivine tako što vrhove samo razdrljaš", savetovala me je socijalno inteligentnija „koleginica" na koji način da izbijem na čelo kolone zakidača metlica, a ne izazovem podozrenje poslovođe. Lakše reći no učiniti, kad imaš lice koje sve odaje.

Tako sam bila žrtva mobinga i pre no što je taj termin izmišljen. Trpela iživljavanje šefa, reklo bi se – zbog nadnice. Greška! Podnosila sam šikaniranje jer mi je bilo stalo da budem korisna. I obaška obožavala zajedničke doručke na prikolici traktora. One lumpenproleterske, nešto jeftinog parizera u četvrt hleba, a bez jogurta.

Još gore sam prošla kao pomoćna radnica u kuhinji konobe u okolini Trogira. Vlasnik, pilot JAT-a (bilo je i to u vreme stare Jugoslavije) nije se mnogo pačao u interpersonalne odnose malenog kolektiva. Za to je bila zadužena njegova žena, bivša YU misica. Ispostavilo se da angažman podrazumeva pored 8 sati čišćenja krompira, luka i drugog povrća, kao i ručnog pranja posuđa - i peglanje u „slobodno vreme". Na malenoj mansardi, zajedničkoj za sve najniže rangirane uposlene. 

Sve bih ja to nekako i svarila, da nije bilo zamenika kuvara koji se samoinicijativno doživljavao kao moj direktno pretpostavljeni. On me je prozivao i za najmanju grešku, a kad sam se pravdala sa „ja sam mislila...", taj nemušti momak iz neke pri...dine, slavodobitno bi mi odbrusio: „Nisi ti ovde da misliš, nego da radiš!". Tako mi je stavljao do znanja da je on zadužen za mišljenje, sa jedva dva razreda osnovne i jedva dve moždane vijuge.

Nisam otišla iz ponosa, već iz ljubavnih razloga, vezanih za Beograd. Gazdama sam oprostila zarađeno, plus nagradu za vrhunski oprane plehove, a tek mnogo posle shvatila da je maltretiranje bilo deo strategije za menjanje radnika bez ikakve nadoknade. 



Nastavak teksta možete pročitati u 50. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara