Nedostaci aukcijske privatizacije

Od reketaša do nesavesnih kupaca

  • Broj 51, jun 2018

  • Bogdan Petrović

  • 0

Od 640 ugovora koji su raskinuti u postupku aukcijske privatizacije, 251 je raskinut usled neplaćanja rate, odnosno, 39,2% svih ugovora. Problemi sa neplaćanjem rata pokazali su se tek posle godinu dana od prvih aukcija sa velikim povećanjem cene kada je dospevala druga rata na naplatu. Tako se Agencija krajem 2003. i početkom 2004. godine suočila sa više desetina slučajeva neplaćanja druge rate, pa je Agencija bila prinuđena da pokrene postupak raskida ugovora, posle slanja niza opomena

Kao što je u prethodnom broju „Nove ekonomije" napomenuto, snižavanje početne cene na samo četvrtinu prethodne vrednosti (a depozita na trećinu) neminovno je dovelo i do problema na aukcijama.
Tako je pored jednog broja „hazardera" niska početna cena dovela i do pojavljivanja izvesnih „profesionalnih" učesnika, posebno u slučajevima kada se prodavalo neko atraktivno preduzeće. Uočeno je da se izvesna lica redovno pojavljuju na aukcijama za takva preduzeća, i oni su često podizali cenu drugim učesnicima. Ponekad bi se i preračunali i onda bi bili proglašavani kupcima, pa su obično odbijali da plate cenu i gubili bi depozit (pa se onda umesto njih pojavljivao neki drugi „profesionalac"). Iako su kružili glasovi da su u pitanju lica koja pokušavaju da reketiraju ostale učesnike – to nije bilo moguće dokazati. Njihovo pojavljivanje ipak nije bilo u tolikoj meri značajno da bi se ugrozila regularnost procesa. Obično su mete bila manja društvena preduzeća sa atraktivnim nepokretnostima.
Ponekad je bilo i čudnog ponašanja učesnika, na primer, kada na aukciji učestvuje tri ili četiri lica, a izlicitirani iznos ne poraste za više od 20-30 odsto od početne cene. Agencija je imala pravo, koje je više puta koristila, da poništi takve prodaje.

Iako su podaci o učesnicima na javnoj aukciji bili tajni, nesporno je da je povremeno dolazilo i do „curenja" informacija, a to je bilo teško u potpunosti suzbiti, jer je bar 10 zaposlenih u Agenciji imalo pristup tim informacijama (članovi komisije, finansijska služba, saradnik na otkupu dokumentacije). Pored toga, potencijalni kupci su, koristeći pravo da posete preduzeće koje je predmet „ostavljali trag" o namerama. Posledica curenja informacija su bili ili pritisci prema pravim kupcima da plate „reket" kako im ne bi podizali cenu preko granice, a bilo je i pritisaka na lica koja su otkupljivala dokumentaciju da uopšte ne učestvuju na aukcijama.

 

Slučaj PZP Niš

Najdrastičniji primer koji je zabeležen u vezi sa pritiscima na učesnike bio je prilikom aukcijske prodaje Preduzeća za puteve Niš (PZP Niš). Prvo veće preduzeće iz putarske delatnosti bilo je ponuđeno na aukcijsku prodaju koja je bila zakazana za 30. decembar 2002. godine.

Krajem 2002. godine bio je veliki zamah privatizacije (mesečno se nudilo i više od 100 preduzeća) i interesovanje potencijalnih kupaca je bilo veoma dobro za svako iole solidnije preduzeće. PZP Niš je po pokazateljima spadalo u veoma dobra preduzeća – pozitivno poslovanje, odličan strateški položaj i obezbeđeni poslovi na održavanju lokalne putne mreže, uz odgovarajuće kamenolome u vlasništvu.
Za aukciju je, nasuprot očekivanjima, bila podneta samo jedna prijava iako je bilo više otkupa dokumentacije, a preduzeće je bilo atraktivno za prodaju. Prijavu je podnelo preduzeće Difens roud, čiji je vlasnik bio Ljubiša Buha poznatiji kao Čume.

U međuvremenu, 23. decembra 2002. godine, Srbiju je potresla (i bukvalno) eksplozija u firmi Difens roud, kada su nepoznata lica digla u vazduh skupocene mašine.
Dan-dva posle eksplozije, u Agenciju je došlo jedno lice koje je otkupilo dokumentaciju i koje je izjavilo da je na njega vršen pritisak da ne učestvuje na aukciji. Iz njegovog izlaganja stekao se utisak da mu je upravo Čume pretio, mada to nije hteo eksplicitno da navede u svojoj pismenoj izjavi. Obavešten je i ministar Aleksandar Vlahović, Agencija je podnela krivičnu prijavu, aukcija je  otkazana, a ubrzo je i zakazana nova aukcija za kraj januara 2003. godine.

Na narednoj aukciji, koja je održana 30. januara 2003. godine, preduzeće je kupio konzorcijum učesnika sa Milom Đuraškovićem, po ceni od 350.000.000 dinara, što je bilo šest puta više od početne cene, odnosno 20% više nego što je bila procenjena vrednost.
Posle ubistva premijera Zorana Đinđića, kada je počeo sudski proces tzv. „zemunskom klanu", ispostavilo se da je eksplozija u firmi Difens roud bila početak krvavog obračuna unutar nekada jedinstvenog „surčinskog klana".

 

 

Nastavak teksta možete pročitati u 51. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara