Pamet kao izvozni artikal

IT startapovi imaju brz rast, donose veliku zaradu i predstavljaju
čist priliv deviza, samo su potrebni investitori i podrška države,
smatra Rade Joksimović, IT preduzetnik koji je već kao tinejdžer
pokrenuo startap i posle samo godinu i po dana prodao ga za šestocifren
dolarski iznos

Krajem devedesetih i početkom 2000-ih godina nije bilo ništa čudno
videti da se neka mala tek osnovana IT firma prodaje za stotine hiljada
ili čak milione dolara. Ovu pomamu za internet-firmama sledila je „dot
com” kriza u kojoj su nestale milijarde dolara. Međutim, za one koji
imaju ideju, znanje, njuh za posao i sreće, IT startap i u ovim godinama
svetske ekonomske krize može napraviti bogatstvo. Posebna prednost
programera je što mogu i iz nekog sela da rade za renomiranu američku
kompaniju, a jedino što je potrebno jesu internet-konekcija i znanje.
Dobrih programera Srbiji ne nedostaje, a to najbolje pokazuje podatak da
je prošle godine prihod od prodaje softvera iznosio 240 miliona evra,
više nego od izvoza čuvenih srpskih malina.

Jedan od mladih i dobrih programera je i Rade Joksimović, ali ono što
njega izdvaja jeste to što je preuzeo sudbinu u svoje ruke, odbio da
radi za platu, već je preuzeo rizik i pokrenuo sopstvenu firmu. U
srednjoj školi počeo je da se bavi veb dizajnom, a sa 17 godina je već
imao zaposlenje sa punim radnim vremenom. Sa 19 godina je pokrenuo svoj
biznis, a sa 21 godinom je imao na računu sumu sa šest cifara u
dolarima.

„U srednjoj školi sam počeo da se bavim veb dizajnom, a sa 17 godina
sam dobio zaposlenje sa punim radnim vremenom. Radio sam od kuće za neke
inostrane kompanije i prilično brzo sam napredovao. Pronašao sam se u
tome i postao dobar u dizajnu internet-sajtova. Konkretno bavio sam se
UI dizajnom i ᾿front end᾿ razvojem. Sa 19 godina sam prešao u drugu
kompaniju i uglavnom smo radili za strane klijente kojima je trebalo da
se razvija veb-sajt ili internet-prodavnica. Zarađivao sam četiri
prosečne plate u Srbiji. Za jednog tinejdžera to je bilo sjajno”, priča
Joksimović.

Njegov zadatak je bio dizajn i razvoj internet-prodavnica, a onlajn
kupovina čak i namirnica iz supermarketa na Zapadu je odavno veliki
posao. Na poslu je primetio da klijenti sve više traže jedno određeno
rešenje za dizajn internet-prodavnica koje se zvalo Magento. Tu se
probudio preduzetnički duh.

„Video sam mogućnost da napravim svoj mali biznis preko te platforme.
Preuzeo sam rizik i dao otkaz na poslu. Doduše, to i nije bio neki
rizik, jer sam živeo sa roditeljima, nisam imao svoju porodicu o kojoj
treba da brinem, a i ako bi ideja propala lako bih našao novi posao, jer
za dobre programere uvek ima posla. Napravio sam svoj sajt koji se
bavio proizvodnjom i prodajom tema za tu Magento platformu. Te teme u
stvari predstavljaju izgled tih internet-prodavnica. Ispostavilo se da
je Magento platforma koja se u to vreme tek pokrenula, posle godinu dana
postala najpopularnija na svetu. Samim tim je i moj biznis rastao”,
objašnjava ovaj mladi preduzetnik. Ipak, on nije jedini koji je uhvatio
taj talas i na tom mikrotržištu već je bilo dosta konkurentskih firmi
koje su nudile sličan proizvod. Izazov je bio izdvojiti se od ostalih.

„Ako imate internet-prodavnicu i izaberete Magento za platformu, imate
mogućnost da idete sa običnim dizajnom koji je u ponudi, da unajmite
neku agenciju ili dizajnera koji će to da vam urade za velike pare ili
da kupite unapred napravljene teme, koje sam između ostalih i ja pravio.
Svi su formirali cenu od stotinak dolara po temi i gledao sam kako
jedni drugima obaraju cene. Odlučio sam da primenim drugačiju poslovnu
filozofiju. Moja osnovna verzija proizvoda koštala je 179 dolara, dok je
prosečna narudžbina iznosila 220 dolara. Mnogo sam više vremena
posvetio razvoju i dizajnu tih tema i za razliku od konkurencije koja je
samo štancovala nove, a imali su po 40-50 u ponudi, ja sam imao samo
četiri teme. Svaka je bila u nekoliko boja i sa nekim dodacima i ponudio
sam kvalitetan servis. Napravio sam kvalitetniji proizvod, ali sam ga i
naplatio skoro dva puta više od drugih. Zanimljivo je da je neko iz
Srbije uspeo da naplati nešto duplo skuplje nego Amerikanci i da bude
uspešan u tome”, otkriva Joksimović dodajući da je ideju o višoj ceni
dobio od kompanije Nektar koja je u vreme oštre konkurencije i obaranja
cena sokova ponudila premium sok koji je bio mnogo skuplji – i to im se
isplatilo.

Nastavak teksta možete pročitati u sedmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“