Kolumna Bogdana Petrovića

Poreska batina sa grejs periodom

  • Broj 52, jul - avgust 2018.

  • Bogdan Petrović

  • 0

Država je rešila da usvajanjem izmena Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji (famozni ZPPPA) znatno pojača poresku represiju prema obveznicima kojima se u postupku terenske kontrole nađu nepravilnosti kao što su neizdavanje fiskalnih računa, neprijavljeni radnici, neuplaćivanje pazara, odnosno roba bez odgovarajuće dokumentacije (otpremnice, fakture i slično). U tom slučaju, predviđena je kao obavezna zabrana vršenja delatnosti (do sada je zabrana bila fakultativna) do godinu dana – i to do 15 dana ako je prvi put konstatovana nepravilnost, do 90 dana ako se nepravilnost konstatuje drugi put, a čak i do godinu dana kada se nepravilnost konstatuje treći put u toku dve godine.

U praksi, to se svodilo na obeležavanje kontrolisanog objekta crvenim trakama i oznakama da je objekat zatvoren po nalogu Poreske uprave.
Ovakva mera sama po sebi predstavlja najveću moguću kaznu za poreske obveznike – jer su sprečeni da obavljaju delatnost. To znači da ne mogu da ostvaruju nikakve prihode u tom periodu, a za to vreme su dužni da plaćaju sve obaveze kao što su zakup, plate za zaposlene i slično.
Iako, prema rečima nadležnih iz Poreske uprave, iz godine u godinu raste naplata poreskih prihoda, a utaja poreza se smanjuje, izgleda da nadležni misle da je moguće uterati mnogo više para drastičnim merama kao što je zatvaranje objekta do godinu dana (do sada je „najteža“ kazna bilo zatvaranje objekta do dva meseca, a u praksi se svodilo na zatvaranje objekta u trajanju od sedam dana za prvi „prestup“).

Poreska batina će pogoditi pre svega male obveznike – stotine hiljada preduzetnika i mikro pravna lica koji vrše delatnost u jednom ili dva objekta i kod kojih se gotovo uvek može pronaći i neka manja nepravilnost, ali i utaja poreza. Već i zatvaranje od nedelju dana, koje prati i izricanje novčane kazne u posebnom postupku, predstavlja dovoljno veliku kaznu, a da ne govorimo o mogućnosti da zabrana traje dva meseca.
Stoga se postavlja i sasvim logično pitanje - zašto je bilo potrebno da se stepen represije podigne i omogući zatvaranje objekta na period do godinu dana?
U slučaju dugotrajnog zatvaranja objekta, poslodavac će prvo otpustiti sve zaposlene, zamrznuće obavljanje delatnosti, država će ostati bez ikakvog prihoda u narednih godinu dana, a skoro izvesno je i trajno obustavljanje delatnosti.
Druga mogućnost – za državu takođe nepovoljna, jeste da takav subjekt jednostavno prekine delatnost, a da se u tom poslovnom prostoru otvori nova – stara radnja (prodavnica, kafe i slično) gde će delatnost obavljati drugo lice preduzetnik ili novoformirano pravno lice sa fiktivnim osnivačem. U praksi će se obveznici verovatno opredeljivati za ovakvo rešenje – nastavak delatnosti preko „nove-stare“ firme ukoliko su u mogućnosti da sklope novi ugovor o zakupu. I u tom slučaju je država na gubitku – radnici će izgubiti radna mesta, a proći će i određeno vreme dok se ne otvori nova firma i država počne da ubire poreze i doprinose.

Umesto da redovnim kontrolama obveznika i edukacijom postigne bolju naplatu javnih prihoda, ovakvom represijom država puca sama sebi u nogu. Svako zatvaranje objekata duže od petnaestak dana ravno je ekonomskoj katastrofi za najveći broj obveznika (izuzetak su samo izuzetno lukrativne delatnosti).
Sa druge strane, država daje i kontrasignale, tako što je poreske dužnike (koji često duguju ogromne iznose), častila omogućavanjem otplate poreskog duga uz (što je novitet) grejs period od 12 meseci na 60 rata.
Time se obveznici „stimulišu“ da u slučaju potrebe „pozajme“ od države – jer će dobiti 60-mesečni kredit uz grejs period od 12 meseci.
I tako, stradaće mali obveznici koji imaju višak novca u kasi ili eventualno ne izdaju fiskalni račun – dok će veliki dužnici moći da se koriste grejs periodom.

pošaljite komentar

Nema komentara