Marko Somborac upoređuje glavne ekonomske rezultate sa zvaničnom verzijom

Prilično retuširana slika stvarnosti

  • Broj 49, april 2018

  • Paralelni intervju

  • 0

Dobar karikaturista nikako nije „samo crtač". Ne - da bi napravio dobru karikaturu, i te kako mora dobro da poznaje različite discipline i da bude upućen u takozvani „društveni ambijent". Kako ekonomiju razume najmanji broj ljudi, tu su i manipulacije najčešće, pa i najlakše. Tvrdnje koje se iznose ne moraju biti, a obično i nisu, potkrepljene podacima, pa ni ekonomskom logikom. Da bi tu materiju dočarao ljudima, jedan od naših najpoznatijih karikaturista Marko Somborac seo je da izuči glavne ekonomske postulate. Kako je naišao na različite, pa često i suprotstavljene podatke sa jedne, i tvrdnje zvaničnika sa druge strane, odlučio je da razjašnjenje nekoliko glavnih pitanja potraži od ekonomista i uporedi ih sa zvaničnom verzijom. Odgovore je ustupio „Novoj ekonomiji".

„Karikaturista vija po društvenim mrežama odgovore o pravom ekonomskom stanju kod nas?
Nema negde u mejnstrim medijima da se skupe ekonomisti, pa da pretresu situaciju?
To je poražavajuća slika današnjih medija.
Koliko nas vlast laže, da li je nešto od onoga što tvrdi ipak istina...
Pred vama su rezultati ankete sa verujem zanimljivim odgovorima (nije mi uspelo sravnjivanje stanja, jer ima različitih gledanja) i jedan detalj iz te čuvene 2008. kada se desio 'inicijalni zločin' za koji, verujem, ne zna dovoljan broj ljudi."

1.Komentar o fiskalnoj konsolidaciji? Kod ovog pitanja je najviše izražen taj različiti stav: od „moglo je samo preko smanjenja penzija" do suprotnog „štednja nije reforma" ili „trebalo je parazite otpustiti, pa bi bilo para". Pitanje je - kako ovi prvi ne vide gde sve odlazi novac, pa preporučuju samo smanjenje penzija, ili kako ovi drugi ne vide da je jedino tako moglo. Kako je moguće toliko se ne slagati po pitanju gde da se smanje troškovi?

Danica Popović, profesor Ekonomskog fakulteta: Neko je to morao da uradi. Moglo je bolje, pametnije, uspešnije, ali – nije. Sprečen je kolaps javnih finansija. Problem je što ništa sem toga nije urađeno. Pa onda imamo situaciju da, dok MMF hvali uspeh Srbije, novinarka Ljubica Gojgić postavlja pitanje – je l’ mi to govorimo o istoj zemlji?

Mihailo Gajić, Libek: Fiskalna konsolidacija je morala da se sprovede, jer smo imali visoke deficite, te već visok i rastući javni dug, kao i nisku stopu rasta. Ali smatram da je ona trebalo da se drugačije sprovede. Prvo je trebalo da se urade sektorske analize, pa ciljana otpuštanja viška iz javnog sektora; veliko smanjenje subvencija (ostaviti samo poljoprivredu i železničku infrastrukturu); promena finansiranja i nadležnosti lokalne samouprave; sređivanje rada javnih preduzeća (od postavljanja stručnog menadžmenta, preko kontrole zarada i broja zaposlenih do sistema naplate i investicija) i prodaja onih državnih preduzeća koja posluju na tržištu sa konkurencijom. Nažalost, od svega ovoga urađeno je skoro ništa.

Blog ‘’Tržišno rešenje’’: Daleko je od savršene, ali su efekti prebacili očekivanja. Plate i penzije su prosto morale da se smanje, ništa drugo nije moglo dati takve fiskalne efekte. Inicijalno je cilj bio da se deficit smanji za 4% BDP za tri godine. Na kraju su sproveli preko 6%. Teško je reći zašto su prihodi toliko prebacili očekivanja jer se poreske stope uglavnom nisu povećavale, osim akcize na struju.

Prof. dr Goran Radosavljević, potpredsednik SDS: Nije bilo reformi, već puko smanjenje plata i penzija i povećanje poreza. PDV je povećan sa 18 na 20 i sa 8 na 10%, porez na dobit sa oko 6 (efektivno) na 15%, akcize više puta povećane, porez na imovinu 2-3 puta, uvedena akciza na struju... I Vujović je na KBF 2018. priznao, a Fiskalni savet potvrdio, da je konsolidacija bila rezultat smanjenja rashoda (manjim delom) i povećanja prihoda koji su eksterno generisani (rast u Evropi, rast poreza kod nas, niža cena novca i sl), dok reformi nije bilo. Dodao je i da će sada sve zavisiti od sledećih koraka, tj. reformi.

2.Vlast stalno izmišlja vesti o „najvećem džidipiju’’ ili „biće najveći tad i tad, i prošle godine smo imali najveći, a u naslovima najtiražnijih medija niko da raskrinka te tvrdnje tačnim podacima, nego samo tako prođe. Samo ponekad vlast mora da prizna da imamo jedan od najnižih BDP-a, uz objašnjenje: „Uspeh je što uopšte imamo rast, ne idu zajedno rast i konsolidacija. Ne treba samo gledati na stopu, već i na kvalitet. Neki može biti zasnovan samo na potrošnji ili na uvozu, kao nekad. Ovaj rast, koliki je toliki je, ali je zasnovan na industrijskoj proizvodnji, investicijama i na izvozu i zdrav je. Bitno je i napomenuti da je rast pre krize bio dobrim delom baziran na povećanju agregatne tražnje kroz povećanje penzija i plata u javnom sektoru, a preko novca koji je dobijen iz privatizacija i neodgovornog zaduživanja". Koliko je ovo tačno?

Danica Popović: Skoro sve je to tačno, osim jednog: nema investicija. Uz to - ovaj „njihov” rast nema zdrave osnove. Bilo je neophodno smanjiti plate i penzije, ali to nije dovoljno. Da bi se rast pokrenuo, morate da imate (barem relativno) nezavisno sudstvo, instituciju stečaja, kao i to da rast postane inkluzivan, to jest, da se sve više ljudi uključuje u privredni život. A ovde – sve suprotno.

Mihailo Gajić: Što neka zemlja ima niži nivo dohotka, to se više očekuje da u njoj stopa rasta bude viša, što usled statistički niske osnovice, što zato što se rast bazira na uvozu tehnologije. Stoga je za nas zaista problematično da razvijene zemlje Evrope, kao npr. Švedska, imaju višu stopu rasta od nas, umesto da bude obrnuto. Očekivalo se da će zbog smanjenja javnih rashoda doći do recesije, ali do toga nije došlo jer je fiskalni multiplikator u malim i otvorenim privredama (kao što je Srbija) veoma nizak. Stoga je smanjenje javne potrošnje imalo slabiji uticaj na privredna kretanja, baš kao što i prethodna politika pumpanja plata i penzija nije dovela do rasta. Imajući u vidu da je Srbija svoj dohodak po stanovniku iz 2008. ponovo dostigla tek 2016, usled loše ekonomske politike mi za sobom imamo izgubljenu deceniju.

Tržišno rešenje: Uglavnom je tačno. GDP može rasti kada raste lična potrošnja, investicije, državna potrošnja ili izvoz. Raniji rast iz 2000-ih je bio baziran na ličnoj potrošnji i prilivima novca, a sada više ne i prvi put u novijoj istoriji je izvoz vukao rast. Ali investicije su i dalje niske.
Razlog nesporazuma između tebe i MMF-a je u tome šta poredite. Ti porediš Srbiju sa okruženjem i kažeš „najniži rast". Oni porede sa rastom koji su očekivali kada su planirali strukturno prilagođavanje od 4% i kažu: "Srbija je ostvarila viši rast od planiranog uz snažniju fiskalnu konsolidaciju? Pa sjajno."

Goran Radosavljević: Vlada je sprovodila konsolidaciju 2013, 2014, 2015, da kažemo i 2016, a mi i u 2017. imamo veoma nizak rast. Rumunija je smanjila deficit sa skoro 10% na ispod 2% od 2009. do 2015. Osim 2010. (1. god konsolidacije), sve vreme su imali rast. Danas rastu preko 6%! Pored toga što je naša konsolidacija bila preduga, uz veliko lutanje i greške (povećanje poreza npr.), nisu stvorene osnove za rast i to je ključni problem. Investicije kojih je značajnije bilo tek u 2016-2017. su uglavnom niskog nivoa tehnologije (manuelni rad preovladava) te dodata vrednost nije velika. Zato nema rasta. A što se tiče „kvaliteta” rasta, zalažem se za socijalnu državu i neprihvatljiv je rast koji u sebi nema rast potrošnje stanovništva. To što samo rastu izvoz i investicije, dok su plate najbednije u Evropi, dovelo je do toga da je nejednakost u Srbiji najveća u Evropi, sa stopom relativnog siromaštva od preko 25%. Dakle, nije samo rast bitan, već i kvalitet. Nemamo ni jedno ni drugo i kako stoje stvari, nećemo skoro ni imati.



Nastavak teksta možete pročitati u 49. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara