Vučićev jezik je opasan

Razgovor: Tamara Nikčević i Lazar Stojanović

  • Broj 37, januar-februar 2017.

  • Tamara Nikčević

  • 1 komentar

Iako predsjednički izbori u Srbiji još nisu ni raspisani, stotinu javnih ličnosti – profesora univerziteta, pisaca, reditelja, glumaca, novinara - početkom decembra potpisalo je javni apel u kojem se od zaštitnika građana Saše Jankovića traži da se, kao nestranačka ličnost, kandiduje na predstojećim izborima za predsjednika Republike. Jedan od potpisnika tog apela bio je reditelj i publicista Lazar Stojanović, koji je, kaže, "uzimajući u obzir činjenicu da u Srbiji postoji opasna nekoordinisanost opozicije, što onemogućava delotvornu političku borbu protiv režima Aleksandra Vučića”, u zaštitniku građana prepoznao ličnost koja bi postojeće stanje barem donekle mogla da popravi. 

Može li se, gospodine Stojanoviću, ovdje išta popraviti ako već najmoćnija politička ličnost u državi, premijer Aleksandar Vučić, svoje političke protivnike naziva "neprijateljima države i naroda”?

Jezik kojim se Vučić obraća javnosti veoma je opasan. Da smo u Staljinovom SSSR-u, čovek kojeg bi na taj način etiketirala politički najmoćnija ličnost u državi sigurno bi bio ubijen. Iako živimo u miloševićevskom sistemu, premijer Vučić se za sada ipak zadržava na blaćenju političkih protivnika, na diskreditovanju njih lično, na hajci koju protiv njih sprovodi putem kontrolisanih medija. Zanimljivo je, međutim, da Vučić obično negira da je bilo kada i bilo gde bilo koga verbalno napao. Nikada o tim ljudima nisam rekao nijednu ružnu reč, tvrdi on, optužujući opoziciju da zapravo ona blati njega, da ga vređa, da ga mrzi i slično. Naravno, ovakav način ophođenja viđali smo i viđamo u svim autoritarnim režimima.

U kojim?

U svernokorejskom, na primer. Pored toga, to je bila uobičajna retorika u Albaniji Envera Hodže, u Staljinovoj Rusiji, u Hitlerovoj Nemačkoj, gde je vlast svoje političke protivnike etiketirala, nazivala ih pogrdnijim imenima, ne libeći se ni najbezočnijih kvalifikacija. Ne tako davno, sličnim načinom javne komunikacije ponosili su se i četnici Vojislava Šešelja. To je njihov rečnik. Kao što je to bio rečnik i režima Slobodana Miloševića, u čije je vreme Politika objavljivala čuvene Odjeke i reagovanja. E, iz tog miljea, iz takve uvredljive i slabo pismene a mnogo lažljive propaganda, izašao je i Aleksandar Vučić, u čijim se javnim nastupima primećuju izrazito velike oscilacije. Naime, tokom svojih čestih obraćanja novinarima, premijer je po pravilu prvih nekoliko minuta izrazito miran, koncilijantan; govori upola glasa, deli komplimente, ponaša se kao ono đače iz prve klupe uvek spremno da da pravi odgovor na pravo pitanje. Međutim, ne lezi vraže: budući da mu je fitilj veoma kratak, premijera i najmanja novinarska opaska lako izbaci iz koloseka, što se najpre manifestuje upadljivim izlivom besa, da bi, nakon svega nekoliko sekundi, priča prešla u ličnu ravan. Tako "vi nećete naše čokoladice” prevedeno na Vučićev jezik znači ne puki napad na sve srpsko, nego je to zapravo napad na premijera lično. Navedeni model prisvajanja odijuma i pretnji usmerenih šire ili na nešto sasvim drugo, koji od Vučića čujemo ne ređe od dva puta nedeljno, odmah prihvataju njegovi savetnici, saradnici, prijatelji, botovi i trolovi, koji nastavljaju da razrađuju zadatu temu. Tako ispada da je incident sa Vučićevim bratom zapravo napad na premijera lično; kad padne helikopter, i to je upereno protiv Aleksandra Vučiča; kada istražujete Savamalu, cilj te istrage je, naravno, rušenje premijera, a njegov lični tabloid provalio je i državni udar (ne kažem da je Vučić to poručio, ali nije ni kaznio, ni lično ukorio; upravo kao ni u slučaju Savamala). 

Iako se, verujem, većina sa mnom ne bi saglasila, moram da kažem da u načinu na koji koristi medije Vučić pokazuje iznenađujuće slabo snalaženje.

Slabo snalaženje?!

Naravno. Na primer, kada god se pojavi na televiziji, posebno u intervjuima, Vučić, čak i kada mu voditelj naglasi da je došlo vreme da odjavi emisiju, uvek ima da kaže još nešto što mora da iritira pre svega novinara i tehničko osoblje, ali i gledaoce. Zašto baš svaki put on ima potrebu da tih poslednjih nekoliko sekundi iskoristi da bi ponavljao kako nam ide odlično, kako je Srbija "lider u regionu”, kako su nam privredni izgledi odlični?! Ako se već bavite medijima, morate znati da u javnim nastupima nikada ne smete biti neumesni, privatni, nametljivi ili dosadni. Inače propada sve ono što ste možda valjano pripremili da objavite.

Premijer je možda dosadan vama, ali, sudeći po rezultatima izbora, ne i većini građana. 

Zar niste primetili da se sve više onih koji gledaju Vučićeve televizijske nastupe smeje, tvrdeći da je "premijer opet pao u amok”? To emocionalno raspadanje pred kamerama gledaocima ne može da prija; podseća ih na Vučićevu radikalsku prošlost, na vreme kada je vikao, pretio, vređao. A Aleksandar Vučić, koliko znam, svoju noviju političku karijeru gradi na tezi da je politika koju zastupa mnogo drugačija od one koju je zagovarao u vreme dok je bio desna ruka Vojislava Šešelja.  Naravno, dodatni problem je ako je takvo Vučićevo ponašanje smišljeno.

Da li je smišljeno?

Možda pogrešno tumačim njegov jezik tela, ali mi se čini da premijer u ta jaka ispoljavanja stavova i osećanja upada spontano. Ima stvari koje se ne mogu kontrolisati, znate… Drukčije to izgleda kad Vučić svoj nastup osmisli. Tada obično maše papirima, preti, glumi nadmenu strogost ili je upadljivo smiren, a sve to radi kao glumac koji pokazuje osećanje ne proizvodeći ga, te se vidi da je predstavu pažljivo pripremao. Međutim, u najvećem broju nastupa je sasvim dobar, ponekad bolji od mnogih. Na kraju, ne misli da su javni nastupi među najozbiljnijim problemima koje proizvodi njegova vlast.

Hoćete da kažete da je premijer Vučić loš glumac?
Kao glumac, Vučić je stvarno nevešt, mada mu je to manje važan nedostatak. Iako uglavnom nastoji da se drži autoritativno, čak majestetično, a kaluđerski skromno, da se osmehuje, da se rukuje sa stiskom kako se to od njega očekuje, više je nego vidljivo da često ne vlada vlastitim telom.
Kao glumac koji na sceni ne zna šta bi sa rukama?
To jeste veliki Vučićev problem: nespretan je; nije siguran šta će u kojem momentu da urade njegove ruke i noge. Što ponekad prozivodi komičan efekat. Kada svemu dodate neprimerenu retoriku, iznošenje u javnost ličnih strahova i problema, slika koju dobijamo mora izazvati zabrinutost dobronamernih.
Potpisujući apel o kojem smo govorili, jeste li razmišljali o tome da li će i opozicione stranke podržati Sašu Jankovića kao predsjedničkog kandidata?
Ovdašnja javnost često upada u zamku i, ne ispitujući opcije koje ona nudi, opoziciju ocenjuje isključivo u odnosu na to kako se ona na duži rok odnosi prema vlasti. Sa druge strane, u svetu se odavno ljudi okupljaju oko jasno definisanih ciljeva, ne pitajući jedni druge za ideologiju. Tako u antoglobalističkim demonstracijama, na primer, u protestima protiv američke berze ili u antiratnim demonstracijama često učestvuju pripadnici i radikalne levice i radikalne desnice koji se, umesto da usklađuju vlastitih ideoloških opredeljenja, pre svega trude da ostvare ono što su prethodno definisali kao zajednički interes. Kod nas je taj model poslednji put primenio pokret Ne davimo Beograd, što je, videli smo, veoma zbunilo aktuelnu vlast. Budući da nije pokazivao političke ambicije, Saša Janković do sada gotovo da i nije ni bio meta Vučićeve političke propagande. Zaštitnik građana je, koliko se sećam, tek nedavno postao "neprijatelj države i naroda".
Ne sjećate se da je Saša Janković u kontrolisanim medijima mjesecima prikazivan kao saučesnik u ubistvu?
Sećam se. Međutim, sve te besmislene otužbe nisu bile političke i nisu se "zalepile”. Naprotiv: medijska hajka dovela je do toga da je zaštitnik građana postao prepoznatljiv ne samo u Beogradu, nego i u celoj Srbiji.
Zbog čega ta hajka nije uspjela?
Zbog toga što se publika tabloida, iako zastrašujuće većinska, manje-više ne menja. Drugim rečima, priča o Saši Jankoviću kao predsedničkom kandidatu je nadtabloidana; namenjena je nekoj drugoj publici, nekom drugom svetu, ljudima koji čitaju sadržajnija štiva. Najzad, kasno je da tabloidi krenu da od Jankovića prave "špijuna Zapada", kako su to činili sa Zoranom Đinđićem.
Prihvati li kandidaturu, može li Saša Janković biti izabran za predsjednika Srbije, šta mislite?
Ne može. Ipak, politički je veoma važno da na predsedničke izbore 2017. opozicija izađe sa jednim kandidatom i da tako odmeri i objavi svoju političku snagu. Uveren sam da ona nije mala.
Da li u tu opoziciju ubrajate i stranku Čedomira Jovanovića? Pitam zato što ste do skoro bili član Političkog saveta Liberalno-demokratske partije.
Odavno nisam član Političkog saveta LDP-a, ali sam njihov prijatelj.
Zašto ste napustili Politički savet LDP-a?
Zato što sam se protivio relativizovanju strategije saradnje sa Vladom Aleksandra Vučića. Kada je unutar Političkog saveta LDP-a prevladalo mišljenje da bi sa premijerom Srbije vredelo pregovarati, razgovarati, dogovarati bilo šta, iz tog sam se tela prijateljski povukao. Podržavam i njihov program i njihove akcije, jer na političkoj mapi Srbije LDP ima jedinstvenu poziciju, koja ovde nije popularna, te se to pokazuje i kao fktor ograničenja rasta te stranke. Tu pre svega mislim na stav LDP-a o nezavisnosti Kosova, kao i na tezu da su našoj zemlji neophodne bezbednosne garancije koje bi, na ovaj ili na onaj način, Srbija mogla da potraži pod kišobranom NATO.
Kako tumačite to što je Čedomir Jovanović u Skupštini Srbije premijeru Vučiću čestitao na predlogu budžeta?
Ne pridajem tome nikakav naročit značaj.
Šta mislite o Vuku Jeremiću kao predsjedničkom kandidatu? Mediji tvrde da Jeremića podržava Boris Tadić, koji je, prije samo godinu dana, svog bivšeg učenika i šefa srpske diplomatije svrstao među nacionaliste i šoviniste.
Već sam davno i javno rekao da su Vuk Jeremić i Ivica Dačić dva najopasnija čoveka po demokratiju i proevropsko usmerenje Srbije. Opasniji od Šešelja i Nikolića.
Zašto baš njih dvojica?
Zato što su za političke pozicije koje su imali, za političke agende koje su zastupali (i lokalno i međunarodno), kao i za upravljanje značajnim sektorima politike Srbije - naročito kada je reč o spoljnoj politici, podršku dobijali van ove zemlje. U pogledu te svoje vezanosti za Moskvu, Dačić i Jeremić u Srbiji nisu usamljeni: iste "mentore", naime, ima i predsednik Tomislav Nikolić i mnogi drugi u ovdašnjoj vlasti i javnom službama. Međutim, politički kapaciteti, lukavost, ambicija, energija i životna dob pomenute dvojice daju im veliku prednost nad Tomislavom Nikolićem. U tom smilsu, kad procenjujem opasnost po demokratiju u Srbiji, najveću pripisujem Dačiću i Jeremiću.
Vjerujete li istraživanjima koja pokazuju da bi Vuk Jeremić u drugom krugu predsjedničkih izbora mogao poraziti predsjednika Tomislava Nikolića?
To je moguće. S druge strane, poseta šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova mogla bi da znači da će Rusija ipak podržati Tomislava Nikolića. U tom slučaju Jeremić ne bi dobio. Možda će taj, verovatno presudni stav Kremlja, biti jasniji posle najavljene posete predsednika Medvedeva Beogradu.
Koliko je realno da se na predsjedničkim izborima 2017. kandiduje Aleksandar Vučić, šta mislite?
Mislim da bi to moglo imati neprijatne posledice po samog Vučića. Jasno je da bi u tom slučaju Vučić verovatno bio izabran za predsednika Srbije, čime bi se vlast i moć iz Vlade automatski preselili na Andrićev venac. Međutim, iskustvo koje imamo pokazuje da u Srbiji taj model nikada nije bio preterano popularan. Uostalom, zar sličnu formulu nisu primenjivali i Slobodan Milošević i Boris Tadić? Kao i Vladimir Putin. Za razliku od njih koji su se selili sa jedne funkcije na drugu, Staljin je, na primer, uvek bio Generalni sekretar KP SSSR-a. Ali se u Rusiji znalo ko je gazda.
Pitanje je da li bi Vučić ostao neprikosnoveni vladar ako bi i Vladu i stranku prepustio drugome.
Ima li Aleksandar Vučić uopšte u bilo koga toliko povjerenja?
Ako pratimo njegove javne nastupe, stiče se jak utisak da Vučić nema nekog poličkog gurua ili nadarenog partnera u vladanju kojem veruje do kraja. Ali ima nešto drugo - malu, čvrstu grupu partijskih sledbenika, čiji je deo u vladi, a drugi deo u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci i u parlamentu. Mislim da tom "tvrdom jezgru" sada pripadaju Nebojša Stefanović, Nikola Selaković, Zorana Mihailović, Bratislav Gašić i Andrej Vučić. Recimo, Aleksandar Martinović, Jorgovanka Tabaković i dvadesetak drugih mogli bi da budu neki sledeći krug poverenja. Iz Vučićeve stranke, oko Nikolića se formirala grupa političara koji su često konkurentski postavljeni prema premijeru, mada mu uvek izražavaju bezrezervnu odanost. Sve u svemu, reč je o ljudima spremnim da, sve dok to ima ikakvog političkog smisla, za Vučića skoče u vodu i u vatru.
Mislite da predsjednik Tomislav Nikolić svojevremeno u SNS nije imao sebi odane ljude?
Nikolić je takve uglavnom učinio svojim savetnicima. Pritom, Nikolić ima ono što Vučić nema.
Šta?
Dobre odnose sa Vladimirom Putinom, sa vojskom, sa partijarhom, sa crkvom, sa nacionalističkim krugovima. Njegov kapital političkih odnosa slab je u vezama na Zapadu.
Kako je, šta mislite, premijer Vučić uspio da unutar stranke napravi tu grupu fanatično odanih sljedbenika?
Tako što je svakoga od njih lično napravio. On ih je stvorio. Setite se Nebojše Stefanovića. Ko je on? Šta je taj čovek pre dolaska na vlast uopšte radio? Ili, uzmite ministarku Zoranu Mihajlović, koja je u SNS došla iz drugačijeg miljea, iz G17 plus. Deluje, a i slovi kao stručnjak za energetiku. Teško da bi bilo ko osim izuzuzetno odane osobe prihvatio ono što je prihvatila ministarka Mihajlović: pod pritiskom Moskve, mesto ministra energetike je, bez protesta, zamenila resorom saobraćaja. To može da učini samo neko ko je vođi bespogovorno odan.








pošaljite komentar

1 komentar

  • milena

    Koji ste vi debili da ovako pisete o Prvom Ministru, dali to u nekoj Drzavi u svetu neko tako javno pise??? a sta ste ocekivali od Vlade da vam saska m....da sram vas bilo takvi kao vi su i upropastili i pusten narod a i celu Srbiju pa mozda i bivsu YU sram vas bilo matora skljeko