Srbija postaje ruska ispostava na Balkanu

Razgovor Tamara Nikčević i Milivoj Bešlin

  • Broj 50, maj 2018

  • Tamara Nikčević

  • 0

U svim važnim pitanjima međunarodnih odnosa Srbija se već stavila na rusku stranu. Pogledajte izjave njenih zvaničnika, setite se glasanja Srbije u međunarodnim institucijama… Jasno je, dakle, da Beograd u mnogim slučajevima, čak i revnosnije od Lukašenkove Belorusije, sledi interese režima u Kremlju; veoma moguće, i naloge koji otuda stižu

Za Srbiju i Srbe bilo bi bolje da je tokom Prvog svjetskog rata prihvaćen Londonski ugovor, „kojim je bilo predviđeno stvaranje Velike Srbije", obznanio je nedavno šef srpske diplomatije Ivica Dačić, dodajući rezignirano kako je Jugoslavija zapravo bila „najveća greška i tragedija srpskog naroda". Valjda su baš zato partijski saborci ministra Dačića, predvođeni srpskim „voždom" Slobodanom Miloševićem, dali sve od sebe da tu državu unište i sravne je sa zemljom. 

Šta je sa Londonskim ugovorom, za kojim danas toliko pati ministar spoljnih poslova Srbije? 

„Ništa!", odgovara srpski istoričar Milivoj Bešlin. „Reč je o još jednoj mitologizaciji iz korpusa ideologije srpskog nacionalizma." 

Bešlin objašnjava da problem nastaje onoga momenta kad nacionalisti sami počnu da vjeruju u svoje iracionalne mitologeme i laži. U tom smislu je, tvrdi ovaj mladi istoričar, i sve što je ovim povodom izjavio ministar Dačić „čista manipulacija, težak istorijski falsifikat i bestidna neistina".


Šta je onda istina?

Londonski pakt je tajni ugovor sklopljen između sila Antante (Francuska, Rusija i Britanija) i Italije, kako bi Italija ušla u rat na njihovoj strani. Dokument je i među silama potpisnicama držan u strogoj tajnosti, nije prošao proces ratifikacije i nema govora o tome da su o njemu mogle biti obaveštavane treće zemlje, uključujući Srbiju. Londonski sporazum su tek krajem novembra 1917. u štampi objavili ruski boljševici. Srbiji, dakle, niko i ništa nije nudio, pa ona ništa nije ni mogla da odbije. 

Nikola Pašić je diplomatskim kanalima saznao za pojedine odredbe Londonskog ugovora, pa je protestovao shvativši da se delovi primorja, koje je Srbija videla kao delove buduće južnoslovenske države, obećavaju Italiji. Najbolji jugoslovenski istoričari pisali su o diplomatskim igrama tokom Prvog svetskog rata, pa i o samom Londonskom ugovoru (Dragovan Šepić, Andrej Mitrović, Đorđe Stanković, Dragoljub Živojinović). Strašno je da ministar spoljnih poslova nipodaštava rezultate mukotrpnih naučnih istraživanja generacija istoričara i u javnost izlazi sa praznim kafanskim narativima i istorijskim falsifikatima.  


Kada ministar kaže da je Jugoslavija bila „najveća greška i tragedija" Srbije…

I to je teška istorijska neistina! Jugoslavija je bila najbolje što je Srbija napravila u dva veka svoje moderne državnosti, a nasilno rušenje te zemlje i zločini devedesetih najgora su stvar koju je Srbija počinila. Uostalom, pogledajte umove koji su stvarali i prvu i drugu Jugoslaviju: zaista su bili najbolji; istovremeno, pogledajte polusvet koji je, na platformi „svi Srbi u jednoj državi", Jugoslaviju u krvi umorio. 

Narativ o Jugoslaviji kao „najvećoj grešci" Srbije već tri decenije produkuje nedorasla i nesposobna politička i intelektualna elita, koja ništa nije izgradila, a razorila je trud generacija, obesmislila ceo 20. vek. I sada oni koji su rušili Jugoslaviju „sude" i „presuđuju" onima koji su dosegli najveći istorijski domet južnoslovenskih naroda stvarajući tu državu?! Buduća istorija će se ovima danas teško narugati. 


Zašto kažete da je Jugoslavija bila „najbolje što je Srbija napravila"? Najzad, koja Jugoslavija – prva ili druga? 

Druga ili socijalistička Jugoslavija predstavlja najduži period mira u modernoj srpskoj istoriji. Ta Jugoslavija pravljena je kao mirovni projekat nasuprot nacionalističkim atavizmima i mržnji. To je period najbržeg ekonomskog rasta i industrijalizacije, modernizacije, urbanizacije, opismenjavanja; to je, paradoksalno, i vreme veoma dinamičnog razvoja i smanjenja socijalne nejednakosti i korupcije. Teško je hronološki naći i približan period tokom kojega se toliko toga napravilo, izgradilo… Postavljene su osnove za izlazak iz vekovne zaostalosti. I zaista, prvi put tokom moderne srpske istorije, nije se živelo u siromašnoj, već u srednje razvijenog državi. Napušten je periferni položaj, a posebno 60. i 70. godine vreme su najbržeg kulturnog uspona i emancipacije društva. 

Naravno, sve je to imalo i naličje - odsustvo političkog pluralizma, represija, autoritarni poredak... Ipak, istine radi, iako nije bilo političkog pluralizma (višestranačja), postojao je jak društveni i nacionalni pluralizam, koji smo u potpunosti izgubili stvaranjem korumpiranih nacionalističkih državica – naslednica Jugoslavije. 

Svi ostali jugoslovenski narodi, pored navedenih opštih koristi, dobili su i emancipaciju i priznanje svoje nacionalne i državne specifičnosti, što im je do tada bilo uskraćeno. Sve ovo su, posebno za Balkan, koraci od sedam milja.



Nastavak teksta možete pročitati u 50. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara