Priznavanje stranih sertifikata

Skupo, mukotrpno, dugotrajno

  • Broj 16, decembar 2014.

  • Milan Vučković

  • 0

U Srbiji postoje stotine, verovatno i hiljade kompanija koje se u svom svakodnevnom radu pitaju zašto proces dobijanja sertifikata o usaglašenosti ali i priznavanja stranih atesta za materijale, opremu i proizvode koji se uvoze iz zemalja EU, mora da bude toliko komplikovan, dugačak, birokratizovan i skup? Zašto opet sami saplićemo sopstvenu privredu kroz čitavu džunglu nepotrebnih propisa, iako predstavnici države odlučno negiraju tvrdnje da smo u međuvremenu  postali obična banana država?


Baš o ovim temama bez dlake na jeziku govoreno je na nedavnom okruglom stolu u organizaciji udruženja "Mreže za poslovnu podršku” na temu "Srbija želi u EU, ali ne primenjuje svoje zakone u praksi”. Sam naslov implicira da "neko” ne radi svoj posao ni savesno ni dobro. I to već godinama. Predstavnici misterioznog "nekog”, i pored činjenice  da su ovom skupu prisustvovali izaslanici brojnih renomiranih domaćih i stranih kompanija, Delegacije EU u Srbiji, Delegacije nemačke privrede, Ministarstva trgovine, Ministarstva privrede i Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ, naravno, nisu došli na ovaj događaj. Zapravo, bilo bi zaista iznenađujuće da jesu. Međutim, s obzirom na to da se čuda, kako i narodna pesma kaže, ne dešavaju svakog dana, prisutnima nije mogao da se obrati predstavnik institucije koja već godinama ili ne želi ili je nesposobna da rešava ove probleme. Taj "neko” odaziva se na konspirativno ime "Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture”.

Predstavnici kompanija-učesnika su na prvom mestu upozorili na visoke troškove pribavljanja sertifikata o usaglašenosti. Pregled prosečnih troškova za prihvatanje EN sertifikata u Srbiji pokazuje da su oni neverovatni, i za pojedine proizvode kreću se i do 7.000 evra: prevod stranog sertifikata kao i dokumenata vezanih za sertifikaciju (prosečni trošak) je od 600 evra. Dodatni troškovi pribavljanja originalne atestne dokumentacije iz zemalja EU, dokumenata instituta, zakona i standarda, umnožavanja dokumentacije itd. (u zavisnosti od zahteva procedura domaćih sertifikacionih institucija) košta od 200 do 700 evra. Zatim, uvoznici moraju da plate i troškove rada komisije koja odobrava njihove zahteve sa preko 2.500 evra. Sam zahtev za predaju novog atesta na nostrifikaciju košta 18 evra. Na kraju, kao šlag na tortu, dolaze troškovi za izdavanje rešenja nakon nostrifikacije u iznosu od 170 evra. Matematika je čudo. Ona nam, na kraju, daje ukupni zbir troškova po samo jednom proizvodu od 2.788 do 3.288 evra.

Na samom okruglom stolu bili su predstavnici renomiranih svetskih kompanija (Knauf, Osram, Rigips, Siniat, Xella…) od kojih neke imaju proizvodnju u Srbiji i po više hiljada proizvoda. Miroslav Laješić iz kompanije Osram naveo je da je ova kompanija, zbog neverovatnih troškova koje im državna administracija svakodnevno nameće, morala da počne sa otpuštanjem dobrih i kvalitetnih ljudi koji su u ovoj firmi imali natprosečne plate. Za svaki proizvod država traži prevode tehničkih karakteristika određenih proizvoda. Laješić je naveo da se radi o nepotrebnim dodatnim troškovima i administraciji. Svaki proizvod Osrama sadrži oko 15 strana opisa. Prevod jedne strane sa nemačkog na srpski jezik iznosi u proseku oko 10 evra. Osram u ovom trenutku ima između dve i četiri hiljade proizvoda. A njihove sijalice i lampe bitan su segment i građevinske industrije. Laješić je naveo da ako u Ministarstvu građevine uzmu samo dva minuta vremena po strani za svaki njihov proizvod (a što je nerealno malo), onda bi dotični morali da angažuju čitavo odeljenje koje za dve godine ne bi moglo da prekontroliše ove proizvode. A gde su ostale firme sa hiljadama svojih proizvoda? Shvatate li sada ovaj problem malo bolje?

Pored nepotrebne administracije i visokih troškova, problem predstavlja i to što se Uredba o načinu priznavanja inostranih isprava i znakova usaglašenosti ne poštuje, odnosno njeno sprovođenje je blokirano, a komisija koja je oformljena od strane Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture ne izdaje rešenja o priznavanju stranih sertifikata od jula prošle godine. Zato nije čudo što se predstavnik jednog Knaufa, društveno odgovorne multinacionalne kompanije koja je uvek pomagala unesrećene u Srbiji - bilo da je reč o zemljotresima ili poplavama -  Goran Stojiljković, prisutnima žalio da je za rešenje priznavanja sertifikata samo jednog svog proizvoda čekao punih 19 meseci.

Zanimljivo je šta se radi "u međuvremenu” dok se čeka na sertifikovanje mnogobrojnih modernih građevinskih materijala, recimo, u oblasti energetske efikasnosti u zgradarstvu. Umesto da se ugrađuju kvalitetni materijali, širom Srbije niču tzv. "smrdljive” zgrade ili padaju spušteni plafoni po školama. Nagradno pitanje od milion dolara glasi: kako je to uopšte moguće i ko "kontroliše” ovako nešto? Ili, ko dozvoljava da se ovako nešto uopšte dešava?



Nastavak teksta možete pročitati u šesnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara