Srbija mora da stvara ljude poput Bila Gejtsa

1. Izborni rezultati su poznati, ali ne i
konačan sastav vlade. Spekuliše se da biste i vi mogli da budete deo
tima koji će da sedi u Nemanjinoj 11.  Da vas pozove Aleksandar Vučić,
kakav  bi bio vaš odgovor?

Ja sam se vratila u Srbiju  jer se meni nije radilo ni za pare ni za
slavu, već volim da znam da ono što radim ne može niko drugi.  Trenutuno
podižem sopstvenu organizaciju, razvijamo znanje  i zalažemo se za
stvari za koje znam da kada ih ne bih ja radila, ne bi niko drugi. Nemam
nikakvu potrebu da budem ministar. Nažalost, kod nas ministri uglavnom
gase požare, a za to ima i veštijih i mlađih od mene. Razmislila bih o
zvaničnom angažmanu samo ukoliko postoji ozbiljna namera da se stvari
menjaju sistemski, strateški, ukoliko je to kako se stvari rade jednako
važno kao i šta se radi.  

2. U tom slučaju, odakle krenuti u sređivanju ekonomije?

Tu su tri pravca, i ona moraju istovremeno da se rade. Najpre, to je
dovođenje fiskalnog okvira  u održive mere racionalizacijom. Ja zaista
verujem da Ministarstvo finansija radi na sagledavanju  dugoročnih mera
koje su neophodne da bi se prvi put stvarno smanjili troškovi  čitavog
sistema. Do sada smo samo seckali  na krajevima, po principu „drži vodu
dok majstori odu“, a majstori odu pred svake izbore. Zbog toga smo se
zadužili mnogo, sada taj dug vrtoglavo raste, a država je onesposobljena
da bilo šta korisno radi.  Dakle, prvi pravac je struktura budžeta,
koja mora da se menja i da se stvara prostor za to da država radi
produktivno.

3. Da li verujte da Lazaru Krstiću u tome pomaže iskustvo koje je imao  u Mekinsiju?

Verujem. Koliko god mu  mladost  nije dozvolila  da stekne više
iskustva,  toliko  mu je dala energije. A to iskustvo koje ima jeste
korisno za sagledavanje onih promena koje su sad zaista neophodne.

4. Šta još treba da se uradi?

Propustili smo da se u mnogo većem broju restrukturiraju vlasništvo,
dugovi, finansije celokupne privrede – to se u drugim zemljama desilo
već 2009. i 2010.  Ne mislim samo na 153 preduzeća u restrukturiranju,
koja su očigledan problem. Mislim na celokupnu privredu, bilo da je reč o
preduzećima u državnom ili u privatnom vlasništvu. Delom je to problem
koji muči sve zemlje u tranziciji jer nam je svima nerazvijeno tržište
kapitala, ali je kod nas veći nego kod drugih. Čitava logika kapitalizma
i tržišta je u tome da kada za nešto nemate više novca, mora da dođe do
promene. Niko vam neće  pozajmljivati novac kao da ga baca u rupu bez
dna. Ta promena u praksi najčešće donosi boljitak. A kod nas je
istorijsko čudo kada se to desi.

Šta hoću da kažem? Već godinu dana istražujem stanje u privredi i vrlo
su retki slučajevi u kojima mi je neko od privrednika rekao – ja sam
2009. godine shvatio da ovako više ne može i moram nešto da promenim, pa
sam zbog toga skoncentrisao sredstva i napore, smanjio broj radnika. Ko
god  da je to uradio, dobro je uradio i završio je prethodnu rečenicu
sa „i sada poslujem odlično” (obično za izvoz). Ima više slučajeva onih
koji su kvalitetni proizvođači, ali su trošili, trošili, ostali bez
rezervi, prezadužili se, bilo im je žao da napuštaju neki deo poslovanja
ili ljude. Ali računica je jednostavna – kada vidite da vas tržišni
uslovi više neće da podrže, bolje da do promene dođe dok još imate
rezervi, inače posle gubite sve.

5. Hoćete da kažete da se privreda nije prilagodila i da je zavladala opšta  finansijska nedisciplina?

Da, dobili smo pravo vrzino kolo dugovanja. Svako svakome duguje.
Finansijska disciplina je jedino što može da natera privredu da ozdravi.
U prvi mah te promene i prilagođavanja su bolni, ali su neophodan uslov
da se krene u ozdravljenje privrede. Najvidljiviji deo tog problem je u
tome što banke imaju sve veći problem kod otplate kredita. Zvanično,
svako četvrto preduzeće kasni sa otplatom, a nezvanično ih je dosta
više. To je vrh ledenog brega nagomilanih dugova, ali činjenica je da je
nagomilano međusobno dugovanje stvorilo nelikvidnost koja parališe i
još uvek zdravo tkivo.

6. Koji je treći pravac?

Potrebno je da se stvori privredni ambijent sa jasnim pravilima
poslovanja i ulogom države. Manje je bitno koliko je birokratije, već je
mnogo važnije to da svaki birokratski ili zakonski postupak bude
predvidljiv, i da službenici ne budu neprijatelji  privredne aktivnosti.
To je naročito važno sad kad se pojačava borba protiv korupcije, jer
ljudi ne smeju da se plaše da se ponašaju ekonomski.

Nastavak teksta možete pročitati u devetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“