Strah odozdo, bahatost odozgo

Za jedan broj političara odgovaranje na pitanja koliko se bore za svoj interes, a koliko za javni, bio bi čin „političkog samoubistva”. Radi se zapravo o klasičnom rezonovanju iz ugla neograničene eksploatacije vlasti tipa –  ako sam se izborio za poziciju vlasti, a onda moram da  odgovaram na pitanja poput onih o imovini i njenom poreklu, sukobu interesa ili konkursima i postavljenjima i imenovanjima, čemu mi onda služi pozicija? 

Zoran Stojiljković je profesor političke sociologije na Fakultetu političkih nauka, dugogodišnji sindikalni aktivista i član Agencije za borbu protiv korupcije. Srbija i zemlje u okruženju neće, kaže, izaći iz zone sistemske, političke korupcije sve dok su sistemi partijskog, odnosno ortačkog kapitalizma – sistemi bogaćenja uz prisustvo i pomoć vlasti.

Umesto da je neka vrsta Robina Huda koji uzima bogatima da bi pomogla siromašnima, država je Super Hik, lik iz stripova, koji uzima siromašnima da bi dao omiljenim privatnicima i partijskim komesarkama i komesarima na čelu javnih preduzeća i ustanova.

Savet za borbu protiv korupcije i Agencija su mnogo puta podnosili izveštaje i dokaze o milionskim malverzacijama, ali i o imovini najviših funkcionera, čije je poreklo do danas ostalo nerazjašnjeno. Da li u ovoj činjenici leži odgovor na pitanje gde je centar korupcije?

Pre se radi o odgovoru na pitanje ko pokušava da bude iznad mehanizama kontrole. Odnos vlasti u Srbiji prema operativnim antikoruptivnim politikama i institucijama je  nastojanje da se nad njima uspostavi kontrola, ili da se one  pacifikuju i relativno pristojno ignorišu.

U prilog mojoj oceni govori, recimo, nevesela sudbina godišnjih izveštaja nezavisnih državnih organa koji prošle godine nisu ni razmotreni, relaksirano pomeranje rokova predviđenih Strategijom i Akcionim planom za borbu protiv korupcije, ili već četiri godine dugo nastojanje da se izmeni Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, do čega će ipak, nadam se, uskoro doći. 

Kako ocenjujete (ne)rešavanje pitanja spornih privatizacija? Zbog čega gotovo svaka obećana istraga završi bez značajnih rezultata – bilo da je reč o utvrđivanju krivice, ili o jasnom otklanjanju sumnje u zakonitost određenih poslova?

Istorija privatizacija kod nas je nažalost istorija neispunjavanja ugovornih obaveza, ceđenja profita iz preuzete imovine, preprodaja, sa figurama vlasnika iz ofšor zona ili  „heroja patriotske privatizacije“.  

Proces privatizacije doveo je do potpune propasti srpske industrije, što najbolje ilustruje činjenica da je u 2013. godini industrijska proizvodnja iznosila svega oko 40% proizvodnje iz 1990. Zbog nebrige države o tome kome se preduzeća prodaju, u blizu 40% preduzeća koja su privatizovana raskinuti su kupoprodajni ugovori, izgubljeno dragoceno vreme i kapital ovih preduzeća.  

Osnovni razlog zašto gotovo da nema pravosnažnih presuda za zloupotrebe u privatizaciji, po mom sudu jeste činjenica da su i sama privatizaciona pravila pravljena po meri i ukusu njenih velikih korisnika. Ako i budu osuđeni biće to, recimo, zbog utaje poreza. 

Koji bi bio interes političara da se bore protiv korupcije?

Povratak poverenja u politiku i političare, odnosno stečeni politički kapital i uverenje da se radi o brizi za javni interes, a ne tek za tantijeme i procente od dogovorenog posla. No, za jedan broj njih bio bi to čin  „političkog samoubistva”. Radi se zapravo o klasičnom rezonovanju iz ugla neograničene eksploatacije vlasti tipa –  ako sam se izborio za poziciju vlasti, a onda moram da odgovaram na pitanja poput onih o imovini i njenom poreklu, sukobu interesa ili konkursima i postavljenjima i imenovanjima, čemu mi onda služi pozicija? 

U njihovom viđenju nezavisnih tela u pozadini stoji svest o odnosu servisa i poslodavca (izražena i kroz pitanja ko ih bira i ko ih plaća) a ne o autonomnim organima čije se odluke mogu osporavati samo uz silu argumenata, a ne uz argument sile i nadređenosti.  

Svojevremeno je Agencija pokrenula proveru imovinskih karata gotovo 400 funkcionera sa vrha političke piramide. Na toj listi su se našla najpoznatija i najzvučnija imena. Većina je i dalje na vlasti ili uz nju. Kako se ta priča završila?

Mi u Agenciji nemamo ovlašćenja da vodimo postupak – možemo samo da ga pokrenemo signalizirajući da stil života i prijavljeni prihodi nisu u ravnoteži. Nažalost, ni do danas nemamo informaciju, ili je bar ja ne znam, koliko ljudi ima imovinu veću od 300.000 evra i ko ne može da pokaže odakle mu ona. Zakon o poreklu imovine, iako nosi opasnost da  morate dokazivati svoju nevinost umesto da vam neko dokazuje krivicu, postao je zaista neophodan. Još uvek je na delu tripartitna koruptivna koalicija koju čine tajkuni u milosti vlasti, njihovi politički zaštitnici i poslušnici iz poreske administracije.  

Nastavak teksta možete pročitati u tridesetprvom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“