Miroslav Mišković „Ja, tajkun“

Teško je biti tajkun

  • Broj 51, jun 2018

  • Bogdan Petrović

  • 0

Miroslav Mišković (MM) je knjigu „Ja, tajkun", kako je sâm naveo prilikom promocije, napisao da bi „pokazao  istinu, za razliku od tabloidnog pisanja". Vrlo neskromno, MM je naglasio i da knjiga „treba da ima istorijski značaj za budućnost Srbije".

Ako tako on misli o sopstvenoj knjizi, šta onda tek čitalac može da zaključi iz knjige o karakteru i ponašanju autora?
U socijalizmu, MM se brzo probio na mesto direktora Hemijske industrije Župa iz Kruševca. Odmah je uveo (kako kaže nepisano) pravilo da direktor ne sme da otvori nijedna vrata - to su morali da urade saradnici pre nego što on dođe. Radnici u uniformama su morali da na 15 metara od njega stoje mirno, kao da je u pitanju general.
Uspešno poslovanje Župe pokazuje i drugu karakteristiku Miškovića, a to je vešto korišćenje privilegija dobijenih od države radi špekulacija. Župa je proizvodila supstancu ksanat (služi za izdvajanje jalovine od rude) koju je prodavala ispod cene proizvodnih troškova na stranom tržištu. Cena je bila tako niska da se nemački gigant Hehts čudio kako je to moguće, pa je čak i angažovao Župu da radi za njega, i tako je Župa dostigla čak 43% svetske proizvodnje te supstance, naravno uz gubitak.
Kako je onda Župa mogla uspešno da posluje? U 80-im godinama, koje su po autoru bile „eldorado za biznis", usled devizne krize, važila su posebna pravila za raspolaganje devizama od izvoza. Država je izvoznicima „ostavljala" deo deviznih sredstava, pa ih je Župa koristila za uvoz sirovina za pesticide i aditiva, koji su prepakivani u mala pakovanja, sa zaradom od 100%. Da je funkcionisalo devizno tržište i da je bio slobodan uvoz, takve manipulacije ne bi bile moguće i Župa ne bi mogla da opstane ni mesec dana. Špekulativni poslovi su donosili ekstraprofit izvoznicima, jer su oni imali privilegiju raspolaganja dragocenim devizama za uvoz deficitarnih artikala.

 

Veština bogaćenja u 90-im godinama

Početak deluje skoro bajkovito - Tršćanska banka mu je pozajmila milion maraka sa 6% godišnje kamate, a Mišković je taj novac replasirao sa 15%  mesečne kamate u Srbiji. Kada je banci isplatio kamatu, počeo je da izvozi drvo iz Bosne i tako je, posle 4-5 meseci, zaradio milion maraka.

Osim ove „operacije" sa replasmanom milion maraka, o poslovanju za vreme mračnih 90-ih u Srbiji, čitalac neće saznati skoro ništa. Bogaćenje na osnovu privilegija u uslovima velike bede sigurno nije popularno za širi krug čitalaca, verovatno zato taj deo njegovog poslovanja nema „istorijski značaj" da bi se našao u knjizi.

Međutim, Delta je uveliko radila u Srbiji 90-ih godina, koristeći poseban status dobijen od strane režima. U uslovima hiperinflacije, aktom direktora carine Mihalja Kertesa, Delti je omogućeno plaćanje carine i poreza sa odloženim rokom od 45 dana, što se svodilo praktično na nulu kada bi dažbine dospele na naplatu, kao i niz drugih privilegija (mesto skladištenja robe, plaćanje po prodaji i sl.) koje su drugim kompanijama bile nedostupne. Delta je imala pristup kreditima iz primarne emisije preko Miškovićevog prijatelja Dragoljuba Mitića Drakčeta iz Požarevačke banke, protiv koga se zbog toga vodio krivični postupak posle 2000. godine  (o njemu se u knjizi naravno govori sve najbolje, osim što ne pominje kreditiranje iz primarne emisije).

Pretraživanjem depeša „Vikiliksa" se vidi da su Miroslava Miškovića zbog poslovanja u 90-im Amerikanci stavili na crnu listu za vize u 2007. godini, na predlog ambasadora Majkla Polta. Međutim, već sledeći ambasador, Kameron Manter, tu će odluku izmeniti u krajnje zanimljivim okolnostima.

 

Mišković i Milošević

Uspešna karijera u HI Župi je bila ulaznica za političku karijeru Miroslava Miškovića. Slobodan Milošević ga je čak i zvao da bude predsednik vlade, ali se to izjalovilo i Mišković je postao potpredsednik u vladi Stanka Radmilovića. On je smatrao da će Milošević da napusti koncept društvene svojine i zato se prihvatio učešća u vladi. Kako bi parirao saveznom premijeru Markoviću koji je angažovao Džefrija Saksa kao savetnika, Mišković je nameravao da dovede Džefrija Haua, nekadašnjeg ministra finansija Velike Britanije za vreme Margaret Tačer, kao specijalnog savetnika za privatizaciju u Srbiji. Kako je Milošević počeo da izbegava konkretne razgovore oko angažmana Haua, Mišković je shvatio da od privatizacije i reformi nema ništa i rešio je da napusti vladu, ali je za svaki slučaj svoje napuštanje vlade potkrepio zdravstvenim razlozima. Njegov kum, tadašnji ministar zdravlja, rekao je premijeru Radmiloviću da je teško bolestan. Nije bilo uputno zameriti se „vođi", jer je trebalo poslovati u tom sistemu.

Od napuštanja vlade navodno nije imao direktne kontakte sa Miloševićem. Kako kaže, Milošević je njega razočarao, ali pretpostavlja da je i on razočarao Miloševića. Čak je i odbio „da radi sa državom" kada mu je to ponudila Borka Vučić, jer nije hteo da se bavi švercom duvana i cigareta. Čak i da je to tačno (iako postoje informacije da je bio povezan sa firmom Interspid i „poslovima sa cigaretama") iza privilegija koje je imao stajao je lično Milošević - teško je poverovati da bi Kertes pravio „dil" za sebe bez odobrenja sa vrha. 

 

 

Nastavak teksta možete pročitati u 51. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara