Zdravko Rajić, generalni direktor preduzeća „Ukras“ Veliki Popović

U poslu treba da budete uporni i pošteni

  • Broj 33, septembar 2016.

  • Miloš Obradović

  • 1 komentar

Sve što sam u uradio, uradio sam sa svojim parama. Od prvog dana, kada ništa nisam imao, tako sam postavio firmu. Ako naplatim posao, to nije moj novac. Moj je novac ono šta ostane kad isplatim materijal, obaveze državi i kad isplatim plate radnicima, struju... Ako nešto ostane - to je moje

„Imati privatno preduzeće znači da se svakog dana morate suočavati sa problemima. Poenta je u tome da problem odmah rešiš, da se ništa ne ostavlja za kasnije", kaže Zdravko Rajić završavajući razgovor povišenim tonom sa električarem oko neke mašine koja malo-malo pa se  kvari, dok kamioni čekaju na utovar. 

Ovo preduzeće sa 48 zaposlenih najveći je proizvođač lajsni za podove i ramova za slike na teritoriji bivše Jugoslavije, a ne nalazi se ni u Beogradu, ni u Novom Sadu, ni pored auto-puta, već u selu Veliki Popović kod Despotovca, nedaleko od porodične kuće. Tu je u podrumu Zdravko Rajić pre 46 godina otvorio stolarsku radionicu. Od podruma, gde su radili on i supruga, do proizvodnih hala na 4.500 kvadratnih metara, posle pola veka, Rajić se drži istih principa.

Šta je neophodno da bi neko bio uspešan u poslu?

Da bi čovek uspeo u poslu mora da bude uporan. Niko ne može da me ubedi u drugačije. Druga stvar je da mora da bude pošten. Možda sadašnjim generacijama to zvuči smešno. Biti pošten u poslu znači da kada nekom kažete da će roba biti isporučena 20. u mesecu, ona mora biti isporučena tada ili ranije, nikako kasnije.

Ako čovek hoće da uspe, prvo mora da misli o poslu, a onda pare same dolaze. Onaj ko misli samo na novac, a tek posle o poslu, taj je propao.

Čovek mora imati viziju, da zna šta hoće da postigne u svom poslu. Da li hoće samo da se održava, da li hoće da napreduje, da li će da prati tehnologiju... 

Konačno, mora biti ispravan pred državom. Kakva god država bila, ne može se krasti od nje. Po tom pitanju najgore je bilo vreme pre PDV-a kada su se izdavale porudžbenice. Kada je uveden PDV meni je svanulo. Imaš cenu, zna se PDV, nema šta da se dogovaramo. Nudili su da delimo PDV popola, ma nemamo šta da delimo.

Uvek sam malo bio rezervisan, nisam hteo da me kažnjavaju zbog poreza. Osamdesetih sam otišao kod poreskog inspektora i pitao ko plaća najveći porez u opštini, osim pekara. I onda sam uplatio više od prvog na listi.

Ovo mora da se poštuje ako neko želi da bude uspešan. Neko kaže - teško je vreme. Teško vreme je bilo uvek. Sećam se i osamdesetih, u kafani se samo priča kako će biti teško sledeće godine, kako će sve da poskupi... Niko nikad nije rekao – e, sad mi je bolje nego prošle godine.

Kako ste došli od male stolarske radnje do proizvodnog pogona na skoro 5.000 kvadratnih metara?

Trajalo je 46 godina. To je mnogo vremena. U poređenju sa nekima koji su za tri, četiri godine stekli sto puta više trgujući naftom, šećerom, duvanom, to je ništa. Kada sam izgradio prvu halu 1981. godine, neki ljudi iz Jagodine, koji danas imaju mnogo više od mene, dolazili su da gledaju šta sam napravio i kako sam smeo. U to vreme je bilo teško za privatnike, jer se ispitivalo poreklo imovine. Privatnici su mogli da rade, ali u podrumu u četiri sa četiri, a ne da podižu velike objekte. Mislim da mi je jedna stvar pomogla, mada možda nekima izgleda da nema veze. Spasla me je okolnost da nisam podigao halu pored glavnog puta, gde bi svima bila pred očima, nego ovde skrajnutu. Zavidan svet bi se pitao otkud njemu ovo, prijavljivali bi i nema veze ako ništa niste ukrali, ako 20 ljudi kaže da ste lopov, nećete se oprati.

Šta vam je pomoglo da se održite do danas, skoro pola veka?

Imao sam sreću da sam odmah krenuo da obilazim sajmove po Italiji i Nemačkoj i da gledam kako ljudi rade. I mnogo volim izazove. Kada vidim da neko nešto radi u mojoj struci, ja moram to da uradim bolje. Ja konkurenciju ne mrzim kao ljude, ali bih ih pojeo samo da budem bolji. Konkurencija je velika stvar za ljude koji rade, tu mislim na ljude koji imaju želju da rade, a ne na one koji će da kažu „ne mogu od njega". Da bi bio bolji, treba ti konkurencija.

Prvi u staroj Jugoslaviji sam počeo da pravim lajsne kao privatnik. Sedamdesetih godina, svaki majstor koji je nešto znao, odlazio je za Nemačku. Tako sam i ja ostao bez majstora. Prijavio sam se 1976. godine da radim stolariju za konak manastira Manasija, da bih stekao imidž i reputaciju, a konak je imao sto otvora, prozora i vrata. Tada je u okolini sigurno bilo 30 stolara, a meni je bilo stalo da se čuje da baš ja radim konak. Moja žena i ja uradimo sve to sami za dva meseca.

Nastavak teksta možete pročitati u 33. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

1 komentar

  • Gonzalez Andres

    Poštovani, ja sam zajmodavac u inozemstvu koji sam odlučio dati kratkoročnim, srednjoročnim i dugoročnim zajmovima iskrenim osobama koje unatoč njihovim mjesečnim prihodima nastoje zadovoljiti njihove osnovne potrebe. Kamatna stopa na kredite je 2% cjelokupnih zajmova i uvjeta ponude kredita vrlo su jednostavni. Traženi krediti dobiveni su u roku od nekoliko sati nakon podnošenja zahtjeva. Ako nas zainteresirani kontaktirajte putem ove e-pošte (GONZALEZANDRESLOAN@GMAIL.COM)