Prof. dr Ljubomir Madžar

U Srbiji vlada jednopartijski sistem

  • Broj 41, jun 2017

  • Miloš Obradović

  • 0

Utisak je da su sve karte bačene na strane investicije, ali u svetskoj istoriji ne postoji slučaj zemlje koja se razvila na tuđoj akumulaciji. Strane investicije mogu da pomognu da se popune neke praznine u investicionom procesu i privrednoj strukturi, ali da igraju ključnu ulogu, to ne biva

Mi smo ušli faktički u jednopartijski sistem i nemamo probleme kakve su imale ranije koalicione vlade. Koalicione vlade su veoma neefikasne, može svako da ih uceni, zaustavi u bilo kojoj akciji. S druge strane, imamo situaciju da jaka ličnost počinje da deluje kao institucija, pa se čini kao da prestaje potreba za institucijama. Po tome ćemo donekle biti slični Rusiji, gde je Putin centralna tačka. Ali privredni razvoj Rusije je nezadovoljavajući upravo zato što nema institucija. Institucije uvek ograničavaju moć, a moćne ličnosti ne vole da im se moć ograničava. 

Nedostatak institucija se vidi i po slučaju rušenja zgrada u Savamali, tu je i Beograd na vodi, neki aranžmani sa stranim investitorima, mnogo toga je urađeno da nije očigledno da je baš u skladu sa zakonom. To može jaka ličnost, ali to je atak na institucije, kaže za „Novu ekonomiju! jedan od najstarijih i najpriznatijih ekonomista na našim prostorima,  Ljubomir Madžar.


Kako vama izgleda, ko će imati faktičku vlast u rukama posle izbora, premijer ili predsednik? 

Jedna od bitnih crta našeg političkog života je da moć ide sa ličnošću, a ne sa funkcijom ili položajem u državnoj hijerarhiji. To je bio slučaj sa Tadićem, to je na neki način slučaj i sa Nikolićem, jer da moć ide sa funkcijom, on bi bio najmoćniji čovek u državi, a ipak je bio u dubokoj senci premijera. Moja prognoza je da će se moć preseliti tamo gde će biti Vučić. To je uostalom deo naše tradicije još od Pašića.Onaj ko je na čelu najveće partije, taj kontroliše Skupštinu. Nikolić je principijelno postupio kada je dao ostavku na mesto predsednika partije, ali ne i u svom političkom interesu, jer da nije dao ostavku, sada bi odnosi moći bili mnogo drugačiji. Drugi izvor moći je stranačka infrastruktura i lokalni odbori, jer to omogućava mobilisanje biračkog tela za izbore. To su glavni razlozi zašto će od juna predsednik biti centralna tačka.


Kako ocenjujete pojave kada u nekoj privatnoj kompaniji dođe do problema, kao na primer u Goši, koji se rešavaju tako što premijer dođe da obećava novac iz budžeta za radnike? Kakvu to poruku šalje investitorima?

Zaprepastio sam se kad sam za to čuo. Ne mogu da zamislim koja bi pravna  osnova bila za takav postupak. Lako je zamisliti da je to u suprotnosti sa zakonskom regulativom. U pravnom sistemu je nezamislivo da pojedinac, makar i predsednik vlade, ode i obeća tako nešto radnicima i to u privatnoj firmi, a ne bi smeo ni da je državna. To su znaci slabosti institucija u odnosu na ličnost koja donosi odluke ne obazirući se na vladavinu prava kao princip u civilizovanom društvu.


Ako, kao što ste rekli, izvršna vlast kontroliše zakonodavnu vlast, ostaje još treća grana, sudska vlast...

Koja je slabašna. Finansijski zavisi od odluka koje donosi neko drugi, čak i ako je formalno nezavisna. To je onda problem sistema u celini. Podela vlasti je važna stvar.


U prethodne tri godine Srbija je izašla iz recesije i uspostavila određenu stabilnost javnih finansija. Da li mislite da je taj posao gotov?

Odmah da kažem da mi imamo važnijih stvari od fiskalne konsolidacije, a to je pokretanje privrednog razvoja. Među ekonomistima postoji uverenje da nerazvijene zemlje, a Srbija je bez sumnje nerazvijena, treba da ostvare stopu rasta BDP-a najmanje pet, šest odsto godišnje da bi se otvorila neka nada da se razvijenije zemlje mogu pristići. Srbija nije stigla ni do tri odsto, a onih 2,7 odsto prošle godine je naširoko i nadaleko reklamirano kao neko veliko dostignuće. Ali to za Srbiju nije dovoljno, posebno što smo izgubili četvrt veka. Od 1989. godine Srbija u proseku gledano stagnira. Tek u prethodnih par godina je dostignut fizički obim proizvodnje iz 1989. godine. 

S druge strane, nije jasno kako bi se taj rast mogao ostvariti. Utisak je da su sve karte bačene na strane investicije, ali u svetskoj istoriji ne postoji slučaj zemlje koja se razvila na tuđoj akumulaciji. Strane investicije mogu da pomognu da se popune neke praznine u investicionom procesu i privrednoj strukturi, ali da igraju ključnu ulogu, to ne biva. Naš problem je što je domaća akumulacija veoma niska. Mi smo zemlja sa jednom od najnižih stopa štednje u svetu.



Nastavak teksta možete pročitati u 41. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara