Ljubiša, Vladimir i Dušan Marinković, vlasnici kompanije Sunce Marinković, Kragujevac

Važno je znati kuda ste pošli

  • Broj 50, maj 2018

  • Aleksandar Žič

  • 0

Kragujevac nije samo radnički grad, neraskidivo decenijama povezan za Zastavu, već i centar preduzetništva u kome postoje poslovni ljudi koji ispisuju upečatljive biznis priče sa reputacijom ne samo u zemlji i regionu, već i na evropskom kontinentu, poput Ljubiše, Dušana i Vladimira, vlasnika kompanije Sunce Marinković.

„Mi znamo gde ćemo biti 2030. godine", rečenica kojom nas dočekuju Marinkovići, otac Ljubiša i njegova dva sina, Dušan i Vladimir, nije puka fraza, jer oni imaju jasnu strategiju i investicioni plan kako će se kompanija razvijati, širiti, investirati i koju dobit mogu očekivati u periodu pred sobom. Najsavremeniji pogoni i oprema, permanentno usavršavanje i „proizvodnja" stručnjaka, digitalizacija proizvodnje i sistem koji postavljaju i razvijaju, a deo toga je i kodeks ponašanja zaposlenih, slika su Marinkovića kao kragujevačkih biznismena zapadnjačkog formata u srpskoj varijanti tržišnog preduzetništva. 

No, postoji i ona druga strana, bez koje očito ne bi bilo ni prve, a to je tradicija jedne šumadijske porodice sa izrazitim poslovnim i etičkim duhom. Vrsni bravarski zanat i umetnost, ali i istinske vrednosti, prenosili su se sa kolena na koleno kao pravo porodično blago. Savremeni prostor kompanije u znaku je početaka i svega onog što su generacije ove porodice stvarale tokom 80 godina trajanja kompanije, začete u maloj bravarskoj radionici davne 1929. godine, o čemu svedoče fotografije, esnafska diploma rodonačelnika firme, njegova zanatska virtuoznost. Simbol Sunca koji je iskovan u radionici „Marinković" u doba Kraljevine Jugoslavije, postavljen je na drugom Kamenom mostu u centru Kragujevca. Po njemu je kompanija dobila ime, po kome je danas poznata i van granica Srbije. 

Elem, preduzetništvo ove kragujevačke porodice  datira s početka 20. veka, kada seosko imanje svojih predaka u Sićevu napušta Petar Marinković i 1904. godine se nastanjuje u gradu na Lepenici, gde zasniva porodicu i zapošljava se kao pružni radnik  u Zastavi. Sticaj okolnosti navodi ga da ubrzo krene s privatnim biznisom i otvori piljarnicu, prvu radnju Marinkovića u Kragujevcu.

„Tu gde mi sada imamo kuću i gde živimo, kupio je imanje moj deda i bavio se poljoprivredom. Sina Aleksandra, mog oca rođenog 1906. Godine, školovao je i on 1929. godine završava zanat i odmah ulazi u privatni biznis. U braku sa mojom majkom imao je četvoro dece, a deviza s kojom nas je podizao je bila: „Škola neće hleba da ti da, nego čekić od koga možeš da živiš". Majka se protivila, želela je da se školujemo, ali nije uspela, tako da sam ja od oca učio bravarski zanat. Mlad je umro, a ja sam po izlasku iz vojske nastavio da radim u bravarskoj radnji, ali je tražnja izumirala i intuicija, kojom sam se u poslu rukovodio celog života, navela me je da napravim sudbonosni poslovni preokret", priča u intervjuu za „Novu ekonomiju" biznismen Ljubiša Marinković. On nas sa svojim sinom Vladimirom, koji danas vodi kompaniju, upoznaje sa uspešnom poslovnom i životnom porodičnom pričom. U domu Marinkovića, na njihovom putu ka vrhu, kako sami priznaju,  nije bilo sramota raditi, pa je Ljubiša da bi prehranio porodicu i iškolovao sinove, radio i dodatno kao čuvar u školi, ali je bilo neprihvatljivo biti alav u poslu i životu uopšte. Sa tim motom Ljubiša Marinković, čovek bez škole, ali s preduzetničkim duhom i  „intuicijom" za dobre poslovne poteze, čini pravi proizvodni i tržišni bum kojim gradi pravu porodičnu imperiju. U kompaniju Sunce Marinković je utkana i kompletna tradicija i osnovi rodonačelnika firme, dede Aleksandra, ali i pradede Petra Marinkovića. Te 1978. godine kada menja delatnost, Ljubiša Marinković  preseca vrpcu na staklorezačkoj radnji Sunce, nakon prakse i stručnog osposobljavanja na beogradskom Radničkom univerzitetu „Božidar Adžija".

„Kreću poslovni koraci kojima počinjem da stvaram dobit, koju reinvestiram u proizvodnju i rast. Negde 1993. godine pojavljuje se aluminijumska stolarija i ja dolazim na ideju da umesto staklorezačke radnje otvorim aluminijumsku bravariju, ali prethodni posao takođe ostaje u porodici, jer ga prepuštam mlađem bratu", priseća se svojih poslovnih zaokreta ovaj po svemu jedinstven čovek. Od malog preduzetnika Marinković izrasta u biznismena, koji sa sinovima i firmom koju imaju, posluje na celom kontinentu. Evropa im tržišno postaje „tesna" i tako stižu svojim proizvodima i do Australije. Prvi korak je želeo da upamti i zato novac dobijen od prve mušterije, deset SFRJ dinara s likom rudara Alije Sirotanovića, nije potrošio, već ga je uramio, po uzoru na novčić čuvenog Diznijevog milijardera Baje, i to ostaje kao svojevrsna porodična amajlija. Danas kompanija Sunce Marinković ostvaruje promet od četiri do šest miliona evra godišnje, ima mrežu predstavništva u Srbiji, ali i u Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj Norveškoj, dva prodajna salona u Sidneju i Kanberi, a uskoro će poslovati na 5.000 kvadrata. Ne zaboravljaju Marinkovići ni ono što se zove društvena odgovornost, za šta su usledile nagrade i priznanja, kao ni tradiciju srpskog donatorstva, zadužbinarstva, pomoći...



Nastavak teksta možete pročitati u 50. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara