Velika prilika ili velika iluzija

Događaj se zbio na jednom međunarodnom sajmu IT opreme pre nekoliko
godina. Firma iz Srbije ugostila je na svom štandu delegaciju nigerijske
kompanije. Tokom poslovnog razgovora jedan od predstavnika srpske firme
(reč je bilo o krupnom poslu, pa su i delegacije bile „visoke“),
primetio je neobičnost. Gosti su, posluženi kao što je red kafom, vodom i
sokovima, popili iznenađujuće mnogo soka od jabuke. Posle sastanka, u
neobaveznom „čavrljanju“ kolege iz Afrike su mu otkrili „tajnu“ – sok od
jabuke je u toj zemlji veoma popularan napitak, a kako im se srpski
jako dopao, rekli su da bi sigurno imao dobru „prođu“ i u toj zemlji.

U kojoj meri je ova izvozna šansa kasnije razvijena za ovu priču nije
toliko važno (kao ni to da je firma koja je pravila pomenuti sok od
jabuke ubrzo dospela na doboš zbog pitanja koja nemaju veze sa
kvalitetom robe). Poslovna anegdota zgodno ilustruje da u današnjem
svetu nijedno tržište ne mora da bude nedostupno, a da se prilike često
ukazuju neočekivano.

Domaći privrednici ih ponekad i koriste, ali Srbija danas ima tek
nekolicinu izvoznih proizvoda, koji su prepoznatljivi na više svetskih
destinacija. Proizvodi ili usluge koje izvoze srpske firme namenjeni su
ograničenom tržištu u inostrantvu i prave se u manjim serijama. Čak i
kad su u pitanju vrhunski proizvodi, a ni takvih ne nedostaje, njihov
ekonomski efekat, izuzev za vlasnike kompanije, u zvaničnoj statistici
nije upečatljiv.

Na primer, malo ko zna da se na severu Srbiji proizvode sistemi za
ozvučenje koji su među najkvalitetnijim u svetu, kao i da u Rumi postoji
firma koja se bavi proizvodnjom jednih od najboljih silikonskih
varalica za pecanje na svetu.  Malenih izvoznih pogona Srbiji ne
nedostaje. Njihovo najveće ograničenje je, međutim, što nemaju sopstvene
mogućnosti da osvajaju nova tržišta, već rade samo na „proverenim“.

Sa druge strane ambicije su velike, bar deklarativno. Skoro da ne prođe
nijedan izvoznički skup, a da se ne čuje da bi ovdašnja roba i usluge
trebalo da se izvoze širom planete. Na putu ispunjenju tih ambicija su
razne kvote, carine, standardizacije, specifičnosti tržišta. Svi koji su
se ozbiljno nekad bavili prodajom u inostranstvu kažu da je osvajanje
novih tržišta divovski posao. Neophodno je dobro poznavanje lokalnih
kupaca, njihovih osobina, lokalnih propisa, ulaganja u marketing i
povezivanje sa tamošnjim trgovcima, bitka sa lolaknom konkurencijom…

To svakako ne znači da ne treba pokušavati, kaže jedan lokalni izvoznik
prehrane, već samo da takvim planovima treba prići racionalno i sa
jasnom vizijom. „Poznavanje tržišta na koje se izvozi je ključno.
Lokalne navike se vrlo često veoma razlikuju od naših. Zbog toga nije
loše ni imati lokalnog partnera ili konsultanta, naročito ako se radi o
za nas nepoznatim tržištima“.

Osim EU i država CEFTA Srbija bi mogla da izvozi i na druga tržišta.
Ipak, naša poslovna kultura, zakonodavstvo i poslovni običaju najviše se
oslanjaju na evropske (iako i u evropi različite zemlje imaju svoje
specifičnosti). Zato je za izvoz u druge delove sveta potrebno imati i
„predznanja“.

Nastavak teksta možete pročitati u trećem broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“