Tamara Nikčević i Ljubodrag Stojadinović

Vojska i policija ne podržavaju Vučića

  • Broj 53, septembar 2018.

  • Tamara Nikčević i Ljubodrag Stojadinović

  • 0

Već je postalo uobičajeno da uoči svakog obilježavanja hrvatske vojne akcije „Oluja“ predsjednik Aleksandar Vučić, duboko saosjećajući sa Srbima protjeranim iz Hrvatske 1995, održi javno predavanje o fašizmu i antifašizmu. Kao čovjek besprekorne biografije, koji nikada nije ni pomislio, a kamoli izgovorio „stotinu muslimana za jednog Srbina“, ili ne daj bože, sa Jevrejskog groblja pucao na opkoljeno Sarajevo, ovaj budući kandidat za Nobelovu nagradu za mir državnom vrhu Hrvatske iz godine u godinu pokazuje kako jedan moralno neupitan državnik, taj simbol čestitosti i poštenja, hrabro i dostojanstveno brani interese „svog naroda“, i to onda kad mu je najteže.

Slijedeći mudrost svog predsjednika, čiju moralnost, ali i dramatičnost trenutka dodatno potvrđuje na isti način moralno besprekoran dekor - notorni ministri policije, vojske, inostranih poslova, patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Milorad Dodik… - beogradski kontrolisani tabloidi s pravom se pitaju zašto Srbija danas nema saveznike među bivšim jugoslovenskim republikama. „Je li reč o srbofobiji, o političkim igrama ili o nečem trećem?“, mudruju autori ovih tabloidnih, plitkoumnih analiza.

Zbilja, o čemu je ovdje riječ? Kako to da sve bivše jugoslovenske republike gotovo da nemaju međusobno neriješenih pitanja, a da su Srbija i bogougodni predsjednik Vučić u konstantnom sukobu sa svima?

Kolumnista beogradskog Peščanika Ljubodrag Stojadinović vjeruje da su najnovija „dejstva“ zvaničnog Beograda po nekadašnjim republikama SFRJ u funkciji pripreme predsjednika Vučića da građane Srbije konačno obavijesti o rezultatima višegodišnjih pregovora koje je u Briselu vodio sa kosovskim predsjednikom Hašimom Tačijem.  

„Kosovsku ’gorku pilulu’ Vučić je progutao odavno; sada je došao red da je progutaju i građani Srbije. Otuda napadi beogradskog režima kako na politike susednih zemalja, tako i na takozvane domaće izdajnike“, kaže Stojadinović. „Drugo, u Srbiji imate gotovo milion ljudi koji žive na granici bede. Sa te se činjenice nekako mora skrenuti pažnja javnosti. Kako? Nacionalizmom i paranojom, naravno. Istovremeno, imate podatak da se poslednjih godina drastično obogatilo nekoliko stotina hiljada ljudi koji pripadaju oligarhiji na vlasti i koji su sa tom vlašću u rođačkim, kumovskim ili poslovnim vezama.“

Pamtite li da je nekada bilo drugačije?

Imate pravo: i pre Vučića je bilo trgovine uticajem, korupcije, zloupotreba, pljačke… Ipak, nikada to nije rađeno na ovako brutalan, primitivan i bezobziran način; nikada ovako javno, ovako neskriveno.

Kako onda objašnjavate visok nivo podrške građana ovoj vlasti?

Nekoliko je razloga… Prvo, ne zaboravite da je Vučić napravio zastrašujući staljinističko-gebelsovski agitprop, čiji je cilj da utiče na onaj deo građanstva koji ne samo da nema dovoljno informacija, nego je za njih ono što rade Vučić i njegova vlast relevantnije od bilo koje stvarnosti. Profesorka Vesna Rakić Vodinelić mi je rekla da je, učestvujući u nekom istraživanju, došla do podatka da predsednik Srbije i stranka na čijem je on čelu najveću podršku dobijaju upravo od ljudi sa najnižim obrazovanjem i sa najnižim primanjima. Oni Vučiću najviše veruju; oni su njegovi najverniji glasači. Šta to pokazuje? Vučićev agitprop, odnosno njegova populistička politika, očito uspeva da te unesrećene ljude ubedi da veruju njima, a ne svojim očima ili stomaku. Vaše minimalne penzije, vaše 22.000 dinara, poručuje im Vučić, neće biti smanjene, ostaće iste, ali zato hoće penzije onih penzionera koji primaju 80.000 ili 90.000 mesečno. Dakle, kažnjavamo bogate, a ne vas, to je poruka vlasti koja te ljude očito zadovoljava.

Ovakva vrsta socijalne demagogije, ta politika „jednakih stomaka“, Vučićeve glasače vodi na još veće socijalno dno. Posredno, ona to radi celom društvu.

Drugi razlog tako velike podrške režimu je konstantna manipulacija glasačima na osnovu istraživanja javnog mnjenja. Naime, analize pokazuju da ako u medijima svakodnevno ponavljate da Vučić ima 56 procenata podrške, onda to mora uticati na (de)motivisanost samih birača. Kažu da agencije koje se bave ispitivanjem javnog mnjenja uvek dodaju nekoliko procenata onima koji to istraživanje plate. Međutim, ovde imate primer da agencije dodaju ne dva ili tri, nego čak desetak i više procenata na realni rezultat, što se onda reflektuje kako na izlaznost, tako i na samu volju birača. Jer, mnogi kažu – zašto bih izlazio kad je već sve rešeno.

Nastavak teksta možete pročitati u 53. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara