Zašto Aranđelovac nije “srpska Toskana“

  • Broj 43, septembar 2017

  • Miloš Obradović

  • 0

Kako izgleda kada tri generacije, otac, sin i unuka, počnu od početka da gaje vinovu lozu i prave vino – sa čime se bore, čemu se nadaju, šta su im izazovi i da li se ponekad zapitaju „šta nam je ovo trebalo?". I zašto kažu da nam je u Srbiji priroda dala sve, a da je ipak najveći problem borba sa prirodom i sa klimom

Selo Banja kraj Aranđelovca poznato je po jednoj priči s početka 20. veka. Naime, kralj Aleksandar Karađorđević je u ovom selu osnovao prvu vinarsku zadrugu u Srbiji i nedaleko zasadio prvi kraljev vinograd. Kada je trebalo doneti grožđe u zadrugu na otkup, kralj je navodno krenuo preko reda, a seljaci su ga vratili u red, ne priznajući mu ni kraljevske počasti ni zasluge. Priča dalje kaže da se kralj naljutio i podigao vinograde na Oplencu.

Možda seljaci više nisu drčni kao nekada, ali se na ovom mestu i dalje gaji kvalitetno grožđe i pravi dobro vino. S obzirom na to da se nalazi na istoj geografskoj širini kao francuski Bordo i na optimalnoj nadmorskoj visini, priroda je svoj deo posla kod pravljenja vrhunskog vina odradila. Nažalost, predeli oko Aranđelovca još ne liče na toskanske sa nepreglednim čokotima vinove loze razasutim po brdašcima. Ovde su vinogradi sporadični, izmešani sa drugim kulturama, relativno male njive su zasejane žitaricama koje se dugoročno ni blizu ne isplate kao grožđe ili vino, na koje se opet mora dugo čekati. Što je najporaznije, ima i zaparloženih imanja.

Svoj doprinos razvoju „srpske Toskane" poslednjih godina daje porodica Veličković koja je sasvim slučajno ušla u vinarski posao. Mnogi kažu da za vinarstvo treba tradicija, ali tradiciju treba i započeti. Uzgoj loze i pravljenje vina započele su tri generacije Veličkovića - deda, sin i unuka, ali odjednom. Slučajno su kupili jedno imanje, a ispostavilo se da je zemlja savršena za podizanje vinograda. Dragoslav Veličković, inače ekonomista, bacio se na istraživanje o uzgoju vinove loze i pravljenju vina budući da se time do sada nisu bavili, dok je unuka Katarina Veličković preuzela vinarski posao, tako da je ona sada vlasnik Vinograda i vinarije Veličković. 

Na nešto više od dva hektara su posadili bele sorte uvezene iz Francuske. Od 10.000 čokota na 70 odsto je posađen sovinjon, na 20 odsto šardone, a na 10 odsto muskat peti grein (Petit grains) koji se kupažira sa šardoneom kako bi tom vinu dao specifičnu aromu i miris. 

Veličkovići su 2013. godine posadili vinograd, a već prvu berbu su imali 2015. i vina od te berbe pokazala su se kao veoma kvalitetna. Ovog proleća su na nešto više od dva hektara posadili uglavnom crvene sorte.

"U ovom poslu najveći je problem borba sa prirodom, sa klimom. Recimo, 2014. godina je bila loša, a nama je tada trebalo da se čokoti najviše razvijaju. Srećom nismo imali problem sa poplavama jer se nalazimo na brdu, ali je bilo vrlo malo sunca. Prošla godina je takođe bila teška, jer se često dešavalo da se u toku istog dana smenjuju kiša i sunce, što ne godi vinovoj lozi. I pored toga je sve bilo u redu do početka avgusta kada je udario grad, za koji se ne sećam da je pao otkad smo kupili zemlju. Bio je vrlo sitan grad koji je pogodio muskat, dok recimo sovinjon nije ni pipnut. Mi smo se trudili da izvučemo kvalitet i bacali smo sve što smo smatarili da može loše da utiče na vino kasnije, tako da je u vino ušlo samo najkvalitetnije grožđe. Borba sa sve nenormalnijim vremenskim uslovima, kao recimo gradom koji je pao početkom prošlog meseca, stvarno otežava sve. Kao i borba za mesto na tržištu. Međutim, tržišna konkurencija je zdrava, a na vremenske uslove se ne može uticati”, kaže Dragoslav Veličković. Priznaje da se ponekad pita šta mu je ovo sve trebalo. 



Nastavak teksta možete pročitati u 43. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara